LEKTIRE
analiza svih školskih lektira
Grozdana Olujić
BILI SU DECA KAO I TI
ANALIZA LEKTIRE
Knjiga „Bili su deca kao i ti“ sadrži priče o odrastanju ljudi koji su obeležili srpsku i svetsku istoriju, književnost, umetnost i nauku.
Grozdana Olujić oblikuje ključne epizode iz njihovog detinjstva koje su im odredile budućnost.
Njihove sudbine pokazuju kako nema unapred datih pravila o tome ko i kako postaje izuzetna ličnost.
Ove priče treba da pokažu deci da se možda i u njima samima kriju budući stvaraoci i veliki ljudi, samo ako budu radoznali, uporni i budu imali hrabrosti da idu svojim putem.
Likovi čija detinstva su opisana u knjigi su : Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Jovan Sterija Popović, Isidora Sekulić, Stevan Sremac, Fjodor Mihajlovič Dostojevski,
Anton Pavlovič Čehov, Džek London, Napoleon Bonaparte, Anri de Tuluz-Lotrek, Viktor Igo, Petar Kočić i Branko Ćopić.
UKRATKO PREPRIČANA LEKTIRA
Isidora Sekulić
Isidora Sekulić (Mošorin, 16. 2. 1877 – Beograd, 5. 4. 1958) je bila srpska književnica i akademik SANU.
RAD, SAMOĆA, ĆUTANJE. Iza ograde kućerka prignutog k zemlji huči ulica pritisnuta jarom julskog sunca.
Topot kopita meša se s glasovima prolaznika, ali mršava devojčica, skrivena u rasušenom buretu pri dnu bašte, ne čuje ni šum ulice,
ni glasove drugarica koje je zovu da bere kupine pored reke.
Čak i reski glas rođake, koja u domaćinstvu zamenjuje umrlu majku, jedva dopire do njenog sluha i začaranog dvorca u buretu.
A i šta bi imala da čuje: „Isidora, oljušti krompire!”, „Dokle ćeš buljiti u te knjižurine?”
Možda: „Devojčice tvojih godina već uveliko pletu i vezu, daj saberi se i budi kao i sav ostali, normalan svet…”
To je Isidora izbegavala da čuje čak i kad je bila na domaku rođakinog glasa i pogleda u kući,
mada je povremeno želela da bude kao „sav ostali, normalan svet…” Svet knjiga, međutim, bio je jači.
Neodoljivo i tajanstveno svetlucali su u polutami biblioteke zlatotiskom obeleženi hrptovi knjiga, geografske i istorijske mape pozivale su na put po prostoru i vremenu,
rečnici pomagali da se otvore vrata sveta i prozori sopstvene duše.
Nad njima se Isidora najduže zadržavala. Možda zato je u biblioteci njenog oca, Danila Sekulića, bilo rečnika svih vrsta: latinskih, grčkih, nemačkih, engleskih.
Za Isidoru je Svaka, ma i najobičnija reč, imala gotovo magijsko značenje, jer je u odnosu na druge imala sposobnost da se menja, preobražava, postaje nova, drugačija.
Voda, na primer. Navodniti. Vodenast, vodnjikav. Ko kaže da je ograničen i siromašan srpski jezik? Daj da vidimo kako to izgleda na nemačkom, latinskom, grčkom.
Otac, intelektualac, podržavao je sklonost svoje mršave, samotne devojčice za učenje jezika, matematike, muzike.
Sin je već bio drugačiji, okrenut igri, ulici, društvu. Danilo Sekulić slutio je da devojčica teže proživljava ranu majčinu smrt, iako nisu govorili o tome.
Kći i otac razumeli su se bez reči. Dovoljan je bio pogled ili pokret ruke, osmeh. Buduća velika srpska književnica duboko je, do samozatajnosti, volela svog oca.
– Otac je odredio moju sudbinu! – reći će mnogo godina kasnije. – On mi je pomogao da postanem ovo što jesam…
Za sav život svoj usvojiće ona osnovna životna pravila svoga oca (rad, samoću, ćutanje) i napregnuti sve svoje snage da u veliku piramidu naše i svetske literature ugradi makar jedan mali, najmanji kamičak.
Bure, zaboravljeno na dnu bašte, ostaće onaj svetli, tajan stveni kutak koji će i na domaku starosti i smrti grejati njene samotničke dane u kućici na vrhu Topčiderskog brda.
„U buretu sam naučila da ćutim kao insekt”, zabeležiće svoju potrebu da se izdvoji u vrelom letnjem danu, u rasušenoj kaci kroz čije su razmaknute duge pljuštali mlazevi sunca, sanja ledene bregove severa u kojima gori plava polarna svetlost obasjavajući i pametne oči foka i svetlucavo krzno beog medveda. Tu, u tom „šupljikavom i smežuranom dvorcu… brujala je neka tiha, meka fantazija…”, dok su druga deca trčala i grajala, devojčica, žena koja će postati prvi akademik u nas, „sanjala je svoju robinzonijadu, učeći da voli ono što ne vidi, čega nema i što mora da prođe…”
– Postaću baštovan! – rekla je ocu odlučno jednog jutra. – Ne, postaću istraživač dalekih polarnih predela! – ispravila se.
– Postaću pisac!
Konačno je kasnije postala srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti.
LEKTIRE © elektronska knjiga