LEKTIRE

Isidora Sekulić

BURE

ANALIZA LEKTIRE

Pripovetka „Bure“ pripada zbirci pripovedaka koja nosi naziv "Saputnici" objavljenoj 1913. godine. Zbirka pripovedaka je predstavljala jednu vrstu intimnog dnevnika.
Devojčica iz pripovetke Bure je njena autorka Isidora Sekulić, koja opisujući devojčicu zaparavo opisuje svoje detinjstvo.
Autorka je bila siroče, koje je rano ostalo bez majke, ali je bila je mnogo pametna, radoznala i živela u svetu punom mašte. Ona je kasnije postala srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti.

PREPUČANA LEKTIRA

Na početku pripovetke, govori se da na ovom svetu postoje nesrećna deca i da se ona odmah prepoznaju. To su deca siročići koji su rano ostali bez majke i koja sakrivaju glavu kada vide da prolaze mrtvačka kola. Oni su bledi, mršavi i imaju dugačke ruke. Ta deca koja iz škole dolaze u praznu kuću, znaju Robizona napamet, već u devetoj godini čitaju "Život i patnje u Sibiru" i "Put u zemlju Vašukulumba".

Junakinja pripovetke "Bure" je nežna i usamljena devojčica koja je želela da od starog bureta napravi svoje utočiste u kome će moći sa pobegne od stvarnosti i da mašta.

Školski zadaci, razne knjige prirodnih nauka i leksikoni, lutke i mali brat nisu mogli da popune devojčicino slobodno vreme, jer ona nije bila sasvim obična devojčica. Bila je mnogo pametna, radoznala i puna mašte.

Želela je da ima neko skriveno mesto koje je samo njeno i u kome će samo ona određivati pravila ponašanja. Zato je i izabrala staro, rasušeno bure(koje je zapravo bilo kaca) sa željom da od njega napravi svoj dvorac. Prvi susret sa buretom nije bio prijatan, jer je ono bilo puno korova, gljivica, mrava i guštera. Iako se pomalo plašila tog neobičnog i netaknutog sveta, nije odustala. Njena želja da promeni bure bila je veća od njenog straha, bila je uporna, strpljiva i na kraju je uspela.

Prvo je otvorila krov, jer je bure bilo okrenuto naopako, i pustila unutra svetlost, a zatim je iščupala jednu trulu dasku sa boka, da bi i sama mogla ući unutra. Jednog dana se uselila u bure. Donela je malu stoličicu i nad njom razapela jedan stari kišobran. Onda je pored bureta, dovukla bašticu u loncima dva lepa visoka fikusa koji su u buretu izgledali kao palme. Donela je knjigu sa crtežima koji su joj predstavljali more, bure, moreplovce i galije.
Donosila bi tanke, drvene kutija od cigara koje je svuda sakupljala, pa čak i kupovala, da bi od njih pravila zamišljene galije i lađe.

Tako je od starog bureta napravila dvorac u kome je uživala u svom svetu bogatom mašte. U njemu je sanjala svoje snove i uživala u suncu, svetlosti i cvrčaka, ptica i sitnih insekata. Mašta devojčice je bila velika i bez granica. Sanjala je o velikim morima po kojima se koralska ostrva ljuljaju kao kotarice cveća, o njenim malim lađama kako plove čas u Braziliju, čas na Madagaskar. Sanjala ο strašnoj studi i glečerima iz čijih se pukotina plazi čudna plava svetlost, i osećala da tamo na severu, u onim smrznutim energijama, mora ležati klica i stihija prave večnosti.

Bila je pažljiva prema svojim novim prijateljima i brinula je o njima, a najviše je volela jednu malu ptičicu koja bi svakog jutra sletela na daščicu krova. Ptičica je za devojčicu bila simbol dobrote i ljubavi. Bilo je toliko sličnosti između njih. Obe su bile male i nežne, usamljene i ćutljive, dobre i pune ljubavi. Ptica je otišla od devojčice tek kad je malo porasla i sebi našla drugo društvo, a devojčica nije bila svesna zbog čega se to desilo, jer ona još uvek bila mala.

U buretu je osetila i naučila o stvarima koje nije mogla videti a to je bilo vreme i prolaznost. Primetila je da leptiri i insekti koji su se pojavljivali pored nje, posle nekog vremena bi umirali. Umrli bi u tišini da niko to ne čuje. I ona je naučila ćutati kao neki insekt, svesna toga da je i njen životni vek ograničen kao što je i njihov. Osećala prolaznost, kao neko proklestvo da ništa što je voljeno ne može zauvek trajati. Zbog toga su se promenili njeni snovi. Želela je sebi stvoriti svet koji neće nestati i sanjala o novim predelima za koje je verovala da mogu postojati večno.

Došao je septembar i prvi znaci jeseni. Jedne noći naišla je velika oluja. Vetar je pokidao krov na buretu i daske sa bokova, porušio unutrašnjost bureta, zalio ga kišom, mokrim lišćem i grančicama, izvrnuo lonce s cvećem...
Bure se više nije moglo popraviti, leto je bilo završeno a dolazila je zima. Te septembarske noći devojčici je uvenuo njen letnji san.
Nakon toga, kuća je zajedno sa dvorištem je prodata a leto provedeno u buretu ostalo devojčicina čežljiva i duboko zazidana uspomena.

UKRATKO PREPRIČANA LEKTIRA