LEKTIRE

BRANKO ĆOPIĆ

ČUDESNA SPRAVA

ANALIZA KNJIGE

Ovo je priča o dedu Radetu, koji je sat smatrao čudesnom spravom jer je verovao da je sat neko tajanstveno biće.
Tokom detinjstva, Deda Rade podizao je Branka Ćopića jer mu je otac umro jako mlad.
Dragu uspomenu na svog dedu, pisac je sačuvao u zbirki pripovedaka "Bašta sljezove boje" kojoj pripada i ova kratka priča.

UKRATKO PREPRIČANA LEKTIRA

• Deda Rade plašio se od raznih životinja (zmija, daždevnjaka i riba) ali i od mnogih sprava i mašina: pušaka, termometara, vaser-vage i tako dalje.


• Međutim, jedino je prema satu oduvek imao neko posebno strahopoštovanje gledajući u njemu tajanstveno biće koje živi svojim zagonetnim životom, čistim i mudrim kao kod kakvog drevnog pravednika. On nikada nije imao sat u svojoj kući a verovao je da samo vrlo pametni ljudi mogu znati očitati koliko je sati na satu.


• Deda Rade je imao pobratima, koji se zvao Petrak, po zanimanju samardžiju(čovek koji pravi i popravlja samare za konje), koji je tražeći posao, išao od sela do sela gde je popravljao samare. Sve što bi zaradio samardžija bi ubrzo i propio. Kod deda Radeta je dolazio svake godine, za njegovu krsnu slavu Miholjdan.


• Jedne godine prilikom rastanka, samardžija Petrak je ostavio kod deda Radeta na čuvanje jedan povelik izlizan džepni sat, da mu ga on sačuva do sledeće godine, kada će se ponovo videti. Deda Rade je sa najvećom brigom prihvatio sat na čuvanje, kao da je svetinja.


• Deda Rade je sat čuvao zaključan u sanduku i nikome nije dozvoljavao da ga dotakne. Čak ni kad je njegov unuk u školi naučio gledati koliko je sati, deda nije poverovao da deca mogu znati gledati u sat i nije mu dozvolio da pogleda u sat njegovog pobratima.


• Sledeće godine, pobratim Petrak se nije pojavio za Miholjdan na slavi kod deda Radeta. To je dedu jako zabrinulo, jer se mnogo plašio za njega da mu se možda desilo nešto loše. Raspitivao se po svim selima Grmeč planine za svog pobratima ali niko ga te godine nigde nije video. Nije se znalo ni da li je živ.


• Na kraju, zbog prevelike brige za pobratimom, deda Rade je odlučio izvaditi sat iz sanduka i dopustiti unuku da ga navije. Kada je unuk navio sat i on počeo da kuca, deda je sav srećan uzviknuo da je njegov pobratim sigurno živ i zdrav. On je verovao da kada bi vlasnik sata bio mrtav, bio bi mrtav i njegov sat a pobratimov sat je radio dobro.


• Te večeri deda je bio jako dobrog rasploženja, da je čak i unuka poveo sa sobom u mlin, gde su uživali u noći punog meseca i kreketanju žaba, svaki u svojim sanjarenjima.