Ana Frank

DNEVNIK ANE FRANK


lektira DNEVNIK ANE FRANK

ANALIZA KNJIGE

Dnevnik jedne od najpoznatijih žrtava holokausta, devojčice Ane Frank, prvi put je objavljen 1947 godine u Holandiji. U tom dnevniku ona je svakodnevno beležila svoje misli, osećanja i iskustva od 12. juna 1942. do 1. avgusta 1944. Ovo je priča o njenom životu u tajnom skrovištu od nacista, koju je zapisala u dnevniku a koji je nadživeo jer je ona u koncetracionom logoru umrla od tifusa.
Radnja počinje 1942. godine, kada je Drugi svetski rat tutnjao u punoj snazi a evropski Jevreji bili žestoko progonjeni svuda u državama koje su bile pod vlastima fašista. Predvodnik progona Jevreja(Judeja, Židova) bio je nemački firer(fašistički vođa) Adolf Hitler, koji je taj narod proglasio za neprijatelje države i naroda. I ostali fašisti pridružili su se njegovoj ideologiji ANTISEMITIZMA.
ANTISEMITIZAM je ideologija mržnje prema Semitima(Semićanima), staroj grupi naroda, kojoj su pripadali i Jevreji a nastala mnogo vekova ranije. Ideologija ANTISEMITIZMA je kroz istoriju progonila Jevreje ali nikad tako okrutno i masovno kao pod Hitlerom i fašistima.
Nažalost, ANTISEMITIZAM u raznim oblicima postoji i danas, i podržava mržnju prema tom narodu na osnovu predrasuda.

UKRATKO PREPRIČANA LEKTIRA

  • 1942. godine, za svoj trinaesti rođendan, devojčica Ana Frank dobila je svesku, od koje je napravila dnevnik. Ona ga je nazvala Kiti, jer je poslužio joj kao najbolje drugarica, kojoj je mogla ispovediti sve misli i osećanja u vezi tinejdžerskih stvari, porodičnih stvari i naročito teškog života pod fašistima koji su nemilosrdno progonile sve Jevereje. Pored oca i majke, Ana je imala i tri godine stariju sestru koja se zvala Margo, koja je bila mnogo bolji učenik od nje. Ipak, ona se pored porodice i mnogih prijatelja, osećala pomalo usamljeno, tako da joj je dnevnik bio najbolje utočište u usamljenosti.

  • Na početku dnevnika, ona daje kratak uvod, u kojem kaže da je nekada sa porodicom živela u Frankfurtu, ali da su zbog pojave fašizama u Nemačkoj, morali se preseliti u Holandiju, u Amsterdam. Njena rodbina se takođe morala iseliti u inostranstvo. Nakon 1940.godine, dolazi rat u Holandiju i ona ubrzo pada pod okupaciju Nemačke. Tada se stvari za Jevreje naglo pogoršavaju, doneseni su zakoni koji su zabranjivali Jevrejima da se druže sa hrišćanima, voze javnim prevozom, imaju automobile, posećuju pozorišta, bioskope ili bilo kakva javna mesta... Jevreji su morali nositi žutu zvezdu, morali su biti u svojoj kući u 8 časova, posle toga vremena nisu mogli sedeti čak ni u svojim baštama. Jevreji su mogli pohađati samo jevrejske škole, smeli su kupovati namirnice samo u određenim prodavnicama.

  • Pod takvim uslovima Ana i ostali Jevreji, pokušavaju živeti normalnim životom, koliko je to bilo moguće. Otac je još uvek radio a Ana išla u školu. Ona u dnevniku opisuje doživljaje i zgode iz škole, gde je poznata kao velika brbljivica i o dečacima koji joj se udvaraju.

  • Situacija se i dalje pogoršava, izolacija Jevreja se još više nastavlja, Anin otac nije više mogao odlaziti na posao. Anu naravno brinu takve stvari, pitajući se kako će se sve to završiti. Otac je pokušava razvedriti, govoreći da on i njegovi prijatelji, sluteći o još težem vremenu koje dolazi, o nekim stvarima misle unapred, i savetuje je da do tada svoj mladi život živi što može bezbrižnije.

  • Uskoro dolazi poziv od nemačke vojske koja je želela da odvede Aninu sestru Margo. Da bi to sprečili, porodica Frank morala se sakriti na neko mesto gde ih Nemci ne mogu pronaći. Ljudi koji su radili sa njenim ocem, Holanđani, Kraler i Kopkins, pomogli su im da pronađu tajno skloniše. To je bilo u jednoj kući koja je u prizemlju imala magacin a iznad kancelariju od firme. Iza kancelarije se nalazio skriveni stan, u koji se smestila porodica Frank. Nakon useljenja, zamaskirali su prozore i sve znakove koje koju su ukazivali da tu neko živi. Morali su biti i vrlo tihi da ih Nemci ne bi otkrili i streljali. Pobrinuli su se i da iza sebe ostave tragove koji će Nemce uveriti da su se odselili u Belgiju. Kraler i Kopkins, dve devojke iz firme: Mip i Eli, i ostali pomagači, dostavljali su im hranu, lekove i najpotrebnije stvari, koliko je to bilo moguće da budu neprimećeni.

  • Iste godine, 13. avgusta pridružila im se porodica Van Dan, koja baš kao i familija Frank nije imala kuda i bilo joj je potrebno skrovište. Sa njima se doselio i njihov jedini sin Peter. Na prvi utisak, on Ani nije bio simpatičan, jer je bio lenj i hipohondar. Ali on vrlo brzo priznaje da mu se ona dopada.
    Zajednički su odmah napravili strogi kućni red: vreme za spavanje bilo je u 22 časa, ustajanje u 7:30, osim praznikom i nedeljom kada je moglo više da se spava. Radio se mogao slušati tek nakon 6 uveče i slušalo se sve osim nemačkih stanica. Kupanje je, takođe, bilo ograničeno samo na nedelju. Ali najbitnija je bila tišina jer bi bilo kakva buka mogla privući tuđu pažnju.

  • Ana i Peter trudili su se da nastave sa obrazovanjem i provodili svoje vreme u učenju engleskog i francuskog jezika. Ana je mrzela algebru(matematiku) a volela je istoriju i mitologiju. Čitala je svaku knjigu koju bi im uspeli dostaviti iz biblioteke. Volela je biografije i znala loze svih kraljevski porodica. Takođe je volela poznate glumice i skupljala njihove slike.

  • Ispočetka je dolazak novajlija bio prijatan. Svi su se dobro slagali i trudili da se što bolje uklope i organizuju zajednički život. Ipak, mnogo ljudi u skučenom prostoru neminovno je dovodilo do stvaranja napetosti. Tako počinju prve svađe jer vremena je bilo mnogo a prostora malo. Ana se činilo da je u sukobu sa svima i da je njoj najteže. Ona je bila najmlađa i svako je mogao da je kritikuje i da joj pametuje. Naročito se nije slagala sa gospođom Van Dan, koja je bila brbljiva i glupa žena, i uvek želela da bude u centru pažnje. Svaki put kada bi se ona obrušila na Anu, Ana bi joj tvrdoglavo uzvraćala, čime bi sebe uvaljivala u nevolju, jer bi tada ispadala nevaspitana.

  • Spolja su stizale strašne vesti o progonu Jevreja. Nemci su išli po gradu, od kuće do kuće, tražili i odvodili sve Jevreje koje bi pronašli. Znalo se da ih odvode u koncentracione logore, gde ih muče i ponižavaju u strašnim uslovima a na kraju ubijaju gušenjem u gasnim komorama. Svi sakriveni u tajnom skloništu su premirali od straha da ne budu otkriveni čak i od najobičnijih poseta zgradi bilo kakvog civilnog lica.

  • Od 17. novembara dobili su i osmog stanara, zubara Alberta Dusla, takođe Jevreja kojem je bilo potrebno sklonište. Odlučeno je da on sa Anom deli istu sobu. Uskoro i on, od prijatnog gospodina, postaje dosadno gunđalo, kojeg iritira Anina brbljivost i sloboda da otvoreno govori šta joj se ne sviđa. Ana je na kraju je morala tražiti pomoć od oca, koji je stao na njenu stranu i tražio od Dusla da ima obzira prema njoj koja je još dete.

  • Dolazi 1943.godina. Rat se sve jače oseća, domaće snage otpora su izvodile svoje akcije i sabotaže, otpočela su bombardovanja engleske avijacije, koja su unakolo rušila kuće u kojima su stradali mnogi ljudi, što donosi dodatne strahove za Anu i ostale u skrovištu. Na radiju slušaju nešto povoljnije vesti, da je fašistička Italija kapitulirala, da bi oslobodioci mogli da se iskrcaju i u Holandiji ali je do toga moralo još da se čeka. U međuvremenu, novca i hrane je sve manje, i sve je teže doći do njih. Siromaštvo je napolju sve veće, ljudi i izgladnjela deca u dronjcima tumaraju ulicama. Noću u zgradu sa skrovištem upadaju lopovi, koji pokušavaju da kradu stvari i koji bi, još gore, mogli otkriti da su sakriveni unutra. Ukoliko bi došla policija i oni bi ih otkrili i poslali u logor.

  • Pored spavanja i kuvanja, dani u skloništu bili su ispunjeni slušanjem radija i beskrajnim zajedljivim raspravama i svađama. Ana je bila najočajnija od svih. Posebno su je pogađali odnosi sa majkom, koja nije pokazivala majčinska razumevanja koja su joj kao devojčici bila jako potrebna. Mislila je i žalila za njenim drugaricama koje su odveli Nemci, nedostajala joj je preminula baka... Noću je, kad je ne niko bi mogao čuti, tiho plakala.

  • Nastaje 1944.godina. Ana polako izrasta u devojku, što svi oko nje primećuju i počinju da se odnose kao prema odrasloj osobi. U njoj se bude osećanja prema Peteru. Njih dvoje se počinju stidljivo zbližavati, provoditi sve više vremena zajedno i polako zaljubljivati. Ona otkriva da je Peter pristojan i prijatan mladić a nalazi i da je neočekivano pronicljiv i pametan. Oni međusobno razmenjuju prve poljupce. To joj pomaže da se oseća srećnom iako su živeli u teškim uslovima.

  • Napolju, vesti o političkoj i ratnoj situaciji postaju bolje, sve više Evrope biva oslobođeno ali zato nemački okupatori u Holandiji postaju još okrutniji. Pod teškim okolnostima mnogi Holanđani i sami postaju okrutni i neprepoznatljivi a razumevanje za jevrejski narod postaje sve manje. Lopovi ponovo upadaju u zgradu a nakon njih dolazi i policija, što donosi veliki strah i pometnju jer umalo nisu otkrili sklonište. Sve manje hrane je stizalo u sklonište, tako da je gladovanje bilo stalno, a malo hrane koju su imali bila je izuzetno loša. Stanovnici skloništa su postali toliko očajni da su se pitali, nije li bolje da ih Nemci sve postreljaju, od ovakvog mučenja i nevolja, kojima se nije nazirao kraj.

  • Na radiju su javili da je 6. juna 1944. godine, u Normandiji, otpočela saveznička invazija na Fnacusku i ostale delove evrope koje jeNnemačka držala pod okupacijom. Narednih dana, stigle su nove vesti o pobedama i oslobođenim teritorijama koje su se širile. Na Hitlera je pokušan atentat, koji su izveli njegovi Nemci ali je on nekim čudom preživeo. U tajnom skloništu je počeo rasti optimizam da će uskoro doći sloboda, koja je značila kraj skrivanju u skloništu, mnogo željeni izlazak napolje i povratak normalnom životu. Spolja su im pomagači nekako dostavili jagode i grašak koji su umanjili gladovanje.

  • Ana poslednu objavu u dnevniku ostavlja 1. avgusta 1944. u kojem, kao da naslućuje da je poslednja, govori samo o sebi. Ona sebe naziva "mali svežanj protivrečnosti". Govori o svojoj protivrečnoj prirodi, o jednoj obrazovanoj sveznalici, buntovniku, veseloj, brbljavoj, nestašnoj i vedroj devojčici. Često je smatraju nepodnošljivom samo zato što govori i radi ono što misli. Napominje kako postoji i ona druga Ana koju ne poznaju, koja je često usamljena, stidljiva i neshvaćena, koja se samo ponekad loše snalazi ili ne uspeva da obuzda svoja osećanja. Tu svoju stranu krije od svih, uvek prikazujući srećnu, površnu devojčicu punu samopouzdanja i života. Ali prava Ana je puno sećajnija i nežnija i to je cela istina o njoj.

  • 4. avgusta policija je otkrila tajno sklonište i pohapsila sve njegove stanovnike, koji su, zajedno sa dvojicom glavnih pomagača Kopkinsom i Kralerom, odvedeni u koncentracione logore. Stvari iz tajnog skloništa su opljačkane ali je Anin dnevnik ostao među razbacanim novinama i hartijama. Iz logora se živ vratio samo Anin otac i pomagači Kopkins i Kraler, koji su se vratili svojim porodicama. Ana je umrla u logoru od tifusa 1945. - samo dva meseca pre oslobođenja.

LEKTIRE © elektronska knjiga