LEKTIRE

Aleksandar Sergejevič Puškin

EVGENIJE ONJEGIN

ANALIZA LEKTIRE

Evgenije Onjegin je dokoni ruski plemić, zavodnik i ženskaroš, u čijem životu, osim boemskih provoda, ne postoji nikakav drugi smisao. On ne veruje u trajnu ljubav, gleda na nju cinično i podrugljivo, jer smatra da ona nije moguća. Zbog toga, on odbija iskrenu i čistu ljubav devojke Tatjane Larine, kojoj se on dopadao čak i kao takav.
To će se pokazati kao njegova velika greška, jer će prekasno otkriti da je time odbio ljubav svoga života.
Ubrzo će se između njih dvoje umešati i sama sudbina, koja će ih rastaviti na neko vreme a kada se ponovo susretnu u Moskvi, Tatjana je već udata žena koja ne želi napusti muža, kojeg ne voli ali ga poštuje.
Puškin je poput Onjeginovog lika, isto tako celi roman ispevao u satiričnom tonu, podsmevajući se mnogim pojavama kod plemstva u tadašnjoj Rusiji.
Sa druge strane, Puškin je istinski lepo opevao mnoge predele svoje zemlje i motive iz narodnog života. Može se videti da on gradsku sredinu opisuje kao poročnu i iskvarenu, dok je seosku idilu izabrao kao podesnu za rađanje prave ljubavi.
Stihovi iz pisma u kojem Tatjana priznaje Onjeginu da ga voli, spadaju u najlepše ikada napisne ljubavne stihove. To su stihovi koje mnogi zaljubljeni ljudi vole da ih nauče napamet a oni glase:

"Pišem vam - šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l' ću steći.
Al' ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću bar i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem,
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da patim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.
Al' osobenjak vi ste, znamo,
I teška vam je selska čama,
A mi...mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!...A' ne, ja nikom ne bi'
Na svetu dala srce svoje
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ' ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio,
Tvoj pogled me je svud proganj'o,
U duši davno glas odzvanj'o...

Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si uš'o, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
O priviđenje moje drago,
Promak'o kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sag'o
I šapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
Il' kobni duh što kuša mene
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je...
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe...
Pomisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati,
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim.

Završih! Da pročitam strepim...
Od stida više nemam daha...
Al' vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha..."

Aleksandar Sergejevič PUŠKIN