Branislav Nušić

HAJDUCI


lektira HAJDUCI

ANALIZA LEKTIRE

Glavni likovi ove knjige je sedmočlana grupa dečaka koju čine: vođa Čeda Brba i dečaci iz družine, Mita Trta, Žika Dronja, Mile Vrabac, Laza Cvrca, Sima Gluvać i dečak koji nam priča njihove hajdučke doživljaje, tj. sam pisac Nušić.
Ova dokona grupa dečaka koja se sastajala na hrastovom stablu, koji se nalazio pored reke Dunav, jednoga dana je donela odluku da se odmetne u hajduke. Pravi razlog odlaska u hajduke nije bio jasan ni njima samima: jednom kada im je Čeda Brba predložio da postanu hajduci, ostali su to prihvatili zbog toga da ne ispadnu kukavice. Uz to odluci je doprinelo i to što im je škola išla rđavo, kod kuće su ih kažnjavali zbog nestašluka, terali da se redovno kupaju i sličnih nevolja.
Branislav Nušić je vrlo šaljivo ispričao doživljaje ove družine, smešno je sve, od načina na koje su dečaci dobili svoje nadimke, njihovog znanja i doživljaja u školi, do hajdučkog junačenja i plašenja od magarca.
Hajdukovanje se zvaršava neslavno, posle samo jedne noći provedene u šumi, u strahu, dečake pronalazi pandur i zatvara u svinjac gde ih izujedaju buve.
Nakon toga, dolaze njihovi očevi koji ih dobro istuku kaiševima i šibama, da im nešto slično ne bi ponovo palo na pamet. Na taj način dečaci su bili primorani da vrate školi, slušaju roditelje i ispravno odrastaju.
Karakteristično za ovu knjigu je da se sastoji od niza zanimljivih priča, koje pričaju ovi dečaci, a koje nemaju mnogo veze sa temom knjige.

UKRATKO PREPRIČANA LEKTIRA

Roman počinje opisom hrastovog stabla pored obale Dunava na koje bi se popeli on i još petorica što su redovno dolazili četvrtkom i nedeljom. „To je bilo sastajalište nas desetine.“Na početku romana pisac nas upoznaje sa glavnim ličnostima – nosiocima ovih događaja. Opis dečaka počinje od Žike Dronje koji nikako nije mogao da zapamti lekcije koje je učio, a zvali su ga Dronja jer je bio sav rasklimatan i sve je visilo na njemu, a sveske i odeća su mu stalno bile prljave od mrlja mastila. Ceo njegov izgled ličio je na dronju, te je tako i dobio svoj nadimak. Mile Vrabac nadimak Vrabac je dobio po jednoj zgodi sa sveštenikom. “Mile, jesi li ti đak? Jesam, veli mu Mile. – A da ti nemaš slučajno vrapca pod kapom? – Nemam! –veli Mile. - Pa vidim, znaš, kaže njemu sveštenik, ne skidaš kapu ni svešteniku, pa velim bojiš se da ti ne odleti vrabac“. Pisac dalje na duhovit način predstavlja Mileta Vrapca kao učenika. „Vrabac nije bio najgori učenik u razredu, bilo je i gorih... Trta je bio dobar drug, osećajan je i meka srca. Oko svega umeo je da se rasplače.“Pre neki dan Vrabac dobio jedinicu iz računice, pa mesto da on zaplače, zaplakao se Trta“.Međutim, bio je veoma lenj. Izjutra nikako nije hteo da ustane iz kreveta.. pa su ga u kući prozvali Trta, taj nadimak mu je i ostao. Takav je bio i u školi „moraš kleštima da mu vadiš reči iz usta“, toliko ga je bilo muka da odgovara. Laza Cvrca je bio najduhovitiji, najmanji i najveća kukavica. Umeo je svašta da izvodi, da stavi nogu iza vrata, ili da napravi lice kao žaba, ali je mucao kad treba da odgovara od prvog razreda gimnazije. (U to vreme posle četvorogodišnje škole, učenici su išli u nižu gimnaziju (danas od V do VIII razreda). Da li je stvarno mucao ili se pravio blesav kao Sima Gluvać nikad se nije saznalo. Dok su se igrali Sima nije bio gluv, ali kad je trebalo da odgovara, pravio se da ne čuje pitanje, nego je odgovarao ono što je znao, čak i gradivo iz drugih predmeta. Jednog dana su u razred došli razredni, profesor i lekar i počeli da ga ispituju, jer su čuli od nekog da on uopšte nije gluv. Pravio se on i dalje gluv, sve dok nisu šapatom rekli da treba da dobije batine. Iako su šaputali, Sima ih je čuo i počeo da plače. Onda je pokušao da se izvuče - da čuje samo na jedno uvo, pa da je odjednom počeo da čuje i na drugo, ali su ga otpustili iz škole sa pravom da polaže ispit, koji nije položio, pa je ponavljao prvi razred. Čeda Brba je nadimak Brba dobio jer se jednom pogrešno potpisao na kontrolnom. Izbacili su ga iz škole pošto je bio prava napast; znao je kako drugu decu da povuče da ne uče i tako je postao pekarski šegrt. Bio je najjači od svih i lagao je mnogo: kako gvozdenu šipku može da savije rukama, kako su mu u cirkusu nudili pare da se tuče, svi su znali da laže, ali su se pravili da mu veruju jer su ga se plašili. Ali bio je pravedan, štitio je slabe. Nemirnog duha, svakog dana je na časovima pravio zavrzlame: te jednom sakrije sunđer i kredu, te drugi put donese vrapca, pa ga nasred časa, pusti da leti po učionici; četvrti put je u školu doneo neki prašak, koji je prosuo između klupa po podu, i od kog su se svi česali. Profesor se iznervirao jer se ceo razred češao, ali onda je počelo i njega da svrbi, pa je pokušao da ispituje, ali nije išlo i onda je ceo razred pustio kuci. Za sebe, pisac, kaže da su njegovi roditelji i nastavnici mislili „da sam rđav i nevaljao, a ja lično bio sam mišljenja da sam vrlo dobro dete i da sam odličan đak... Inače sam bio vrlo mirno i poslušno dete, te ne mogu da razumem zašto sam tako često izvlačio batine.... sve zbog nekih sitnica: ili razbijem prozor, ili razbijem sestri glavu,,, ili sipam mastilo u slatko“. Nije bio dobar đak. Nije voleo da ide u školu i jednom kad ga je zaboleo zub, te ga majka nije pustila da ide. Od tada - kad nekog (majku, oca, sestru, brata) zaboli zub, on ne ode u školu. Profesori su ga kaznili za to.
U drugom kraju sela živeo je Matamuta. Ime mu je bilo Mata, ali je bio nem od rođenja, pa su ga prozvali Matamuta. Bio je neverovatno jak i klonio se druge dece, radio je oko kuće sa ocem. O njegovoj snazi su se među decom pričale legende. To je jako iznerviralo Čedu Brbu i krenuo je sa dvojicom da ga izazove na tuču, da se vidi ko je veći junak. Kad su stigli blizu, Čeda se setio kako nije namazao ruke uljem i kako tako ne može da se bori. Neki su poverovali, neki ne. Sledeće nedelje je došao sa zavijenom glavom i opisao kako je isprebijao Matamutu, ali je društvo saznalo da ga je dan ranije premlatio gazda. Naravno, svi su se pravili da mu veruju.
Četvrtkom posle podne nisu išli š školu da bi radili domaće, ali je to bio njihov najomiljeniji dan na hrastovom deblu. Počeli bi da pričaju o nečemu, pa prešli na drugu temu, i tako redom sve dok im ne bi dojadilo, pa bi napravili loptu od kučine i na poljani igrali fudbal sve do večeri. Nedeljom je bilo drugačije. Čeda Brba je dolazio samo nedeljom, poranio bi i od rane zore sedeo na stablu čekajući društvo i najviše je pričao o svojim “podvizima”. Mnogo je lagao, ali ponešto je bilo istinito.
Brba je naročito iznenadio i uznemirio dečake kad im je rekao da je odlučio da ide u hajduke. Društvo ga je odgovaralo i pričalo kako su hajduci loši jer otimaju, napadaju, rade ružne stvari. Ali onda ih je Brba ubedio da rade i dobre stvari i pitao ko bi još išao u hajduke. Cvrca se prvi prijavio. Kad ga je zapanjeno društvo pitalo zašto, odgovorio je kako ga majka svake subote kupa, pa bi on otišao u hajduke samo da se toga spase. Onda je pristao i Dronja. Ostalo društvo se nećkalo. Pošto je bila sreda, dogovorili su se da se sutradan nađu na stablu i kažu šta je ko odlučio. Nije bila laka odluka. Pisac ovde podvlači razliku između hajduka u vreme turske okupacije i razbojnika u oslobođenoj zemlji. „Nisu danas hajduci što su nekad bili... Sad se u hajduke odmeću zli ljudi, koji učine kakv zločin, pa bi hteli da izbegnu kaznu, ili oni kojima je teško da poštenim radom teku, pa hoće to da postignu haranjem“. Nekada, za vreme Turaka, u hajduke su se odmetali odvažni ljudi da brane svoju kuću, svoje selo, svoj narod. Na sastanku u Orašju sa Karađorđem, okupile su se sve hajdučke starešine, od kojih su najpoznatiji Hajduk Veljko i Stanoje Glavaš, najstariji među njima. Prvo su njega pitali da vodi ustanak, ali on nije prihvatio, pa su onda izabrali Karađorđa. Ti hajduci su bili slavljeni junaci. Dečaci su se razišli razmišljajući da li ovi današnji hajduci jesu junaci, ili samo razbojnici. Brbin predlog im je bio čudan i u suštini nestvaran, ali su ga prihvatili samo zato da ne bi, među sobom ispali kukavice i strašljivci.
ODLAZAK HAJDUKE
Sledećeg dana su se dogovorili da će svi u hajduke. Igrali su se hajdučkih igara, bacanje kamena s ramena, napravili gusle i pred veče se dogovorili da se nađu u starom mlinu, na kraju sela, koji je davno izgoreo i niko ga nije popravljao, niti je bilo ko tu zalazio. Tu su izabrali Čedu Brbu za ‘arambašu - starešinu. Sutradan je škola bila zatvorena do daljnjeg zbog epidemije. Društvo se okupilo na hrastu i onda je harambaša odlučio da se sutradan u rano jutro nađu na grobu Makse Žabe i polože zakletvu. Maksa Žaba nije bio nikakav junak, nego lopov koga su streljali, i tu sahranili, pošto je ubio nekoga u pljački. Na tom mestu su pre njega bili streljani i sahranjeni hajduci, ali su njihovi grobovi nestali tokom vremena, ostao je vidljiv samo taj grob. Tu su se zakleli, ali se Cvrca nije pojavio. Objasnio je tog popodneva na hrastu da nije izdajica nego da je zamolio majku da ga rano probudi jer ide da polaže zakletvu za hajduke, a ujutro mu je u sobu ušao otac sa kaišem i isprebijao ga. Odlučiše da mu sude popodne u starom mlinu, jer je prekršio zavet ćutanja. Posle većanja, svi su bili za to da se zavezani Cvrca odveže i da mu se oprosti, te da u subotu ode na grob i položi zakletvu sa Čedom i Vrapcem. U nedelju nisu otišli do hrasta, nego se svako kod kuce spremao za polazak u hajduke. Sutradan ujutro svi su se našli i krenuli. Od “oružja” su imali nož, viljušku i iglu.
PRVA BORBA
Prvu noć su napravili plan kako da opljačkaju putnička kola, izabrali Vrapca za guslara, zapalili vatru i u gluvo doba noći prvo Čeda, a onda ostali za njim, završili na drvetu jer ih je uplašio magarac, kog nisu u prvom trenutku videli, jer je bila noć. Kad su uvideli da je magare, vratili su se kod vatre, ali niko nije mogao da zaspi, pa je Čeda Brba predložio da svako ispriča po jednu priču, da prekrate vreme do jutra.
U tim pričama su jedan po jedan zaspali. Probudili su se umorni, nažuljani, smrznuti, gladni i žedni. Nisu znali šta da jedu, probali su tikvu, travu, zemlju, koru drveta, nigde nije bilo vode, a bili su suviše slabi da krenu u napad. U međuvremenu su roditelji otkrili da dece nema kod kuće. Kad je pala noć, majke su već bile jako zabrinute, a očevi besni. Sledeće jutro skupiše se očevi i odoše kod načelnika i ispričaše mu kako stoji stvar, a pošto je ovaj bio dobar, uze odmah da istražuje. Prvo se raspitao o pekarskom kalfi, Dronji, i saznao da ga je pekar istukao i oterao jer mu je ukrao dve perece. Načelnik naredi da se pretraži šuma.
Decu pred kraj drugog dana, iznemoglu i sklupčanu na zemlji, nađe jedan pandur sa batinom, i zajedno sa magaretom ih zaključa u svoj svinjac pun buva, pred noć im dade hleba i slame za spavanje. Ujutro, pošto je dojavio načelniku da ih je našao, povede ih u njihovo selo. Načelnik dojavi roditeljima da sačekaju “hajduke” na putu da se ne bi brukali pred selom. Uprkos očekivanjima dece da će ih roditelji izljubiti, srećni sto ih vide, očevi ih odmah isprebijaše. „Kad priđosmo gomili, taman mi da poletimo u zagrljaj, a poleteše naši očevi i svako dočepa svoga sina i nastade, onde nasred druma, pred tolikim svetom, jedna tuča... Čujem samo Cvrcu kako, valjajući se po zemlji, vrišti, a kaiš njegovog oca puca kao pištolj do vrha barutom nabijen. Gluvaćev otac doneo neku žilu, pa njome mlati Gluvaća. Dronji spale pantalone, pa mu nasred druma, pred tolikim narodom, njegov otac nekom divljom trskom ispisuje meridijane po globusu, Vrabac leleče, jer ga otac uhvatio za uši, pa ga vuče po drumu kao kad uhvate vola za rogove. Trta samo stenje, a ja zovem u pomoć celu moju porodicu, ali mi se niko ne odaziva“. Čeda Brba je dobio batine i od bivšeg gazde jer mu je iz zlobe, kad ga je ovaj otpustio, rasekao džakove sa brašnom, odsekao konopac na kanti za bunar i pustio kanarinca iz kaveza kog je gazda obožavao.
Dve nedelje niko nije došao na hrastovo stablo. Svi su bili otpušteni iz škole. Celo selo im se smejalo. Posle dve nedelje su se svi skupili sem Čede koji je prešao da šegrtuje kod jednog opančara. I tu su se zarekli da nikad više neće praviti takve gluposti.



LEKTIRE © elektronska knjiga