Dragoslav Mihailović

KAD SU CVETALE TIKVE


lektira KAD SU CVETALE TIKVE

ANALIZA LEKTIRE

Glavni lik, Ljuba Sretenović, jugoslovenski izgnanik u Švedskoj, priča o detinjstvu na Dušanovcu za vreme nemačke okupacije a potom i mladosti koju je tu dočekao u miru.
U to doba Dušanovac je bio zapuštena beogradska periferija, bedna i puna grubih mladih ljudi koji su nakon izlaska iz krvavog rata, verovali u dominaciju sile i zakone jačeg. Vrveo je od prznica, batinaša, kavgadžija, koje nije uspevala da obuzda ni tadašnja milicija (policija). Bio je sin iz siromašne radničke porodice, pa je njegovim vaspitavanjem upravljala ulica, gde se sa drugim mladićima pridružio lokalnoj bandi koju su najviše zanimale tuče i okršaji sa sličnim beogradskim bandama. Kao većina mladića tog doba, Ljuba se mnogo zanimao za boks, za kojeg se pokazalo da ima talenta, pa je počeo da ga trenira u najbližem sportskom klubu "Radničkom". Nastupajući na takmičenjima, pobeđivao je u borbama, tako da ubrzo dobija nadimak Ljuba Šampion. Pred njim se otvarala sportska perspektiva koja ga je odvojila od ulice i lošeg društva a bio je omiljen i među tadašnjim devojkama.
Izgledalo je da ga čeka lepa budućnost, ali se baš onda političke prilike izokreću protiv njegovog oca i starijeg brata, koji nedužni završavaju u zatvoru a posledice ne zaobilaze ni njega samog.
Dodatno, ni njegovo nekadašnje uličarsko društvo ne prašta prošla vremena jer mu njihov vođa Stole Apaš iz osvete, dok je Ljuba na odsluženju vojnog roka od tri godine, siluje sestru Dušicu. Nakon toga ona je izvršila samoubistvo vešanjem a imala je samo sedamnaest godina.
Mada su ga porodične nesreće teško pogodile, Ljuba je bio još mlad i imao snage da nastavi sa treniranjem boksa ali je bes u njemu rastao a sa njime i želja za osvetom. Međutim, nakon što mu je pošlo za rukom da se osveti Stojanu Apašu tako što ga ubija, on samo upada u još goru nepriliku. Policija sumnja u njega i preti mu robija a susret sa Stojanovom majkom ga emotivno lomi. On shvata da pošto je prerano ostao i bez roditelja, tu na Dušanovcu, gde je rođen, nema više šta da čeka i zato beži na zapad. Najpre odlazi u Austriju a odatle kasnije u Švedsku.
Tamo uspeva iznova započeti novi, normalan, porodični život ali ga nostalgija i žudnja za rodnim krajem i domovinom stalno izjedaju. Trebalo je da bude srećan ali on se oseća kao izgnanik. O tome najsnažnije govore poslednje rečenice romana:
A vi, ako nekad odete na Dušanovac, pogledajte ga dobro. Čujem da se dosta promenio; ako. Tada ćete se možda setiti da ovde živi jedan čovek koji i kad stoji i kad hoda, i kad se smeje i kad spava - plače za njim; jedan čovek koji još može da se uzda - jedino u rat.
Roman je pisan u prvom licu a autor, slično kao u nekim drugim svojim delima, koristi spontani neposredni govor, drsko iskren i blisko otvoren kao da se slušalac (koji je ustvari čitalac) nalazi na dohvat ruke od pripovedača. Svojstveno Mihailoviću koji voli da koristi lokalni narodni govor, on i ovde koristi uličarski žargon koji se koristio Beogradu, pa se tako mogu pročitati neki izrazi popularni u vremenu nakon Drugog svetskog rata. Na primer: "Ajd sad na sovanje, sutra treba da se šljaka","'Ajde da nekog olešimo" i izrazi poput:"tuberan", "gerla", "šveca","čilager","ševac"...
Tu su i nadimci koje su oni nosili u to doba: Ljuba Vrapče, Stojan Apaš, Jova Jolpaz, Majmun, Džambas, Miša Cvrčak, Pera Patak...

UKRATKO PREPRIČANA LEKTIRA



LEKTIRE © elektronska knjiga