Ivo Andrić

NA DRINI ĆUPRIJA


lektira na drini ćuprija

ANALIZA LKTIRE

Najveći roman Ive Andrića, "Na Drini ćuprija" iz 1945 godine dobio je veliku Nobelovu nagradu za književnost 1961 godine. On hronološki prati četiri veka zbivanja oko velikog mosta preko reke Drine u Višegradu, koji je izgradio veliki vezir Mehmed paša Sokolović, poreklom iz tih krajeva. Godine 1516. Mehmed paša je, prema vladajućem običaju uzimanja "danka u krvi", kao srpski dečak na silu odveden u tursku vojsku i poturčen da bi se kasnije uzdigao ljestvicama vlasti i postao prvi čovek do sultana. Kao moćnik, odlučio je da u rodnom kraju podigne zadužbinu, veliki kameni most na jedanaest lukova. Taj most je zamenio glavnog lika u romanu, za razliku od drugih romana koji za glavne likove imaju jedno ili više živih bića, ovde je u središtu građevinsko-arhitektinsko zdanje. Sve prolazi, samo on ostaje da ukaže na trošnost ljudske sudbine. Vezano za most, u romanu se, zavisno od vremenskog razdoblja, pojavljuje mnogo drugih upečatljivih likova, kako stvarnih i istorijskih ličnosti, do onih koje je stvorio pisac, pa do likova iz narodnih priča i mitova.
Roman je geografski vezan za višegradski kraj ali je uglavnom baziran na istoriji Bosne, koja je prikazana u dva velika poglavlja. Prvo je ono duže, koje je vezano za otomansku vladavinu a drugo je kraće, vezano za austro-ugrsku vladavinu Bosnom ali je više zastupljena u romanu. Kraj romana dolazi sa početkom Prvog svetskog rata i miniranjem ćuprije na Drini
Roman se sastoji iz 24 poglavlja, tj. ukomponovanih priča koje su napisane na bazi istorijskih činjenica, lokalnih legendi i pisčevih fikcija.
Prvo poglavlje počinje detaljnim opisom višegradskog kraja, raznim legendama o mostu i događajima oko njega. Drugo nas vraća u vreme pre izgradnje mosta, i teškom načinu prebrođavanja Drine nepouzdanom skelom. Tu je i priča o "danku u krvi", odvođenju hrišćanske dece preko te skele u Tursku, gde su prevođena u islamsku veru i obučavana za ratovanja u janjičarkoj vojsci. Jedno od te dece bio je dečak koji će jednom dogurati do mesta velikog vezira pod imenom Mehmed paša Sokolović. Onda kada postane moćan čovek, on odluči da izgradi svoju veliku zadužbinu, most kakav nije postojao na reci Drini. Gradnja mosta i kasniji događaji vezani za njega temelj su romana koji pokriva čitava četiri veka. Istorija mosta je od samog početka krvava i povezana sa razdobljima obilježenim smrću mnogih: od užasnog nabijanja Radisava sa Uništa na kolac, preko buna i ratova, poplava, kolere i kuge koje su masovno odnosile stanovništvo. Naročito je za vreme izbijanja Karađorđevog ustanka u Srbiji slika mosta bila užasna jer je bio okićen odsečenim srpskim glavama i to uglavnom nevinih ljudi koje su Turci iz osvete pogubili
Ni za vreme Austrije nije bilo bolje: nakon objave rata Srbiji, počela su progoni, hapšenja i vešanja srpskog življa, tako da su mnogi morali spašavati se bekstvom u Srbiju.
Ipak, ratovi i smrt nisu zaustavili napredak koji je donelo novo vreme. U zaostalu i okupiranu Bosnu iz sveta polako dolaze razni tehnološki napredci a pojavljuje se i građansko društvo. Nastaje i novi sloj mladih učenih ljudi, intelektualaca koji zastupaju revolucionarne ideje koje govore o socijalizmu i oslobođenju južnoslovenskih naroda od vlasti carevine.
Tako se roman "Na Drini ćuprija" završava sa početkom Prvog svtskog rata, koji donosi poraze koji nagoveštavaju propast Austro-ugarske monarhije, čime će konačno nestati tuđinska vlast u Bosni.

UKRATKO PREPRIČANA LEKTIRA

  • Priča započinje opisom izgradnje mosta. U vreme turske vladavine, na najužem delu reke Drine, putnici su prelazili preko skele koju je vozio mrzovoljni skeledžija Jamak. Jednog novembarskog dana, dok su Turci uzimali danak u krvi, dečaku iz sela Sokolovića javila se pomisao o izgradnji mosta umesto crne skele. Taj dečak je kasnije postao vezir Mehmed paša Sokolović, moćnik koji je naredio gradnju mosta u Višegradu 1566. godine.
  • Pod vođstvom nemilosrdnog poverenika Abidage, radnici su počeli sa gradnjom, ali su se suočavali sa sabotiranjem i nesrećama. Jedan od radnika, Radisav, je pokušao da spreči gradnju mosta, ali je bio kažnjen na surov način. Prva ljudska žrtva je bila prolivena krv na mestu nedovršenog mosta. Nakon Abidagine smrti, Arifbeg je preuzeo vođstvo i gradnja je počela da napreduje. Ipak, nesreće su se i dalje dešavale, kao što je smrt pomoćnika majstora Antonija. Most je završen 1571. godine, a na kapiji mosta je postavljena mermerna ploča sa tarihom i informacijama o gradnji mosta. Pored mosta, sagrađen je han koji je brinuo Dauthodža Mutevelić. Nakon vezirove smrti, han je propadao, a jednog dana Dauthodža je pao sa krova i poginuo. U to vreme, kasaba je bila pogođena elementarnim nepogodama, kao što je poplava koja je uništila sve što su ljudi pripremili za zimu. Kuga i kolera su se takođe pojavile oko Sarajeva, što je sprečilo kretanje ljudi ka i iz tog područja.
  • Početkom XIX veka, Karađorđeva buna je stigla i do Višegrada, čineći most veoma važnim kao veza između bosanskog pašaluka i Srbije. Na kapiji mosta je postavljen drveni čardak gde su se izvršavale smrtne kazne. Fata Avdagina, mlada devojka iz Veljeg Luga, nije prihvatila nijednog udvarača, ali je bila prisiljena da se uda za Nailbega iz Nezuka. Na dan svog venčanja, dok su prelazili most, Fata je skočila u Drinu kako bi ispunila svoje obećanje da nikad neće preći granicu Veljeg Luga.
  • Nadalje, u Višegradu su se odvijali novi događaji koji su donosili promene u načinu života u toj maloj kasabi. Nakon što se turska vojska povukla, austrijska vojska je stigla početkom 1878. godine. Bosanci su pružili otpor okupatorima, a u Višegradu je došao Karamanlija sa ciljem da ubedi lokalne stanovnike da se suprotstave Austriji. Alihodža Mutevelić je bio najveći protivnik Karamanlije u kasabi.>
  • Ovaj period je opisan živopisnim detaljima koji prikazuju kako se način života menjao u kasabi. Godine 1900. most je bio popravljen, a stranci su doneli razne novine. U celoj kasabi, uključujući i most, postavljeno je osvetljenje i redovno se čistilo. Međutim, lokalno stanovništvo nije prihvatalo ove promene sa odobravanjem. Jedna od najvećih promena koja je najviše smetala starijim građanima bila je ta što su žene sada mogle da izlaze na kapiju. Ranije je bio običaj da na kapiji sede samo muškarci i razgovaraju o važnim stvarima. Uskoro su započeti radovi na vodovodu i izgradnja železničke pruge duž reke Drine, što je dovelo do smanjenja važnosti mosta. Most više nije predstavljao poveznicu između Istoka i Zapada. Ovaj period je takođe obeležen tragedijama kako među lokalnim stanovništvom, tako i među strancima. Jedna od njih je bila tragedija Milana Glasinčanina, koji je bio opsesivni kockar. Svi su u kasabi znali za njegove noći provedene u kockanju. Ali, jedna večer je privukla pažnju svih, i o njoj se dugo pričalo. Te večeri je Milan igrao kocku sa nekim strancem na kapiji mosta. Niko nije znao ko je bio taj stranac. Mnogi su mislili da se Milan te večeri kockao čak i sa đavolom. Milan je izgubio sve što je imao; iznova je odlazio kući po još novca tokom igre, a kad je ostao bez novca, uložio je sve što je imao. Milan je trebalo dugo vremena da se oporavi od tog gubitka, ali više se nikada nije kockao. Njegova opsesija prešla je na Bukusa Gaona, mladog Jevrejina koji je pronašao zlatnik u kamenu kapije. U kasabi se pričalo da je pronašao "đavolji dukat".
  • Kasabu je pogodilo i samoubistvo mladog Gregora Feduna, Rusa koji je bio u odredu frajkora i stražario je na mostu. Na njega je veliki uticaj imalo proleće koje je polako stizalo u kasabu i oko nje. Zbog proleća rasejan i pogođen nevinom lepotom turske devojčice, Fedun je preko mosta propustio i Jakova Čekrliju, hajduka na koga su svi stražari upozoreni. Fedun je bio svestan svoje greške i zbog sramote se ubio.
  • I pored ovih nesreća kasaba se razvijala. Podignut je Konak, prvi hotel - Calerov hotel, koji je ubrzo zamenjen nazivom Lotikin hotel. Lotika je vodila hotel koji je bio simbol novog stila života. Ko nije bio prihvaćen u ovom hotelu kao gost, zbog lošeg ponašanja, mogao je da ode u Zarijevu mehanu, gde su mogli da se šale na račun Ćorkanovih nesrećnih ljubavi. Jedne večeri svi iz mehane su se našalili i na mostu. Ćorkan, da bi dokazao da nije kukavica, pijan, popeo se na ogradu mosta, i, iako je bio led, prešao ceo most. Posle dvadesetak godina od okupacije na kapiji je zakačen služben proglas o atentatu carice Jelisavete. Ova vest najviše je pogodila Pjetra Sola jedinog Italijana u kasabi, jer je caričin atentator bio Italijan.
  • U trem delu, obuhvata se vreme od aneksije Bosne i Hercegovine do Balkanskih ratova. Ivo Andrić ovde opisuje događaje čiji je bio savremenik. U ovom vremenskom razdoblju, različite verske i nacionalne stranke i organizacije su osnovane, a među njima su najbrojniji bili mladi studenti koji su dolazili u kasabu tokom leta. Na mostu, gde se okupljaju mladići, Andrić pronalazi inspiraciju u svojoj generaciji i temama koje su zanimale njegove školske drugove. Noću na mostu, razgovarajući o politici i napretku, pojavljuje se niz likova studenata i omladinaca. Među njima se ističu Stiković, Galus, Herak i Nikola Glasinčanin, koji predstavljaju Andrićevu generaciju - punu žara i borbenosti, ali istovremeno zanesenu apstraktnim idejama, jer veruju da nema ničega što je nemoguće.
  • U kasabu dolazi vojska koja postavlja minu u središnjem stubu mosta. Kafedžija na kapiji je nabavio gramofon i zabavlja prolaznike i one koji se zadržavaju na kapiji. Za kasabu je važno otvaranje dve banke - srpske i muslimanske. Turska granica se pomera, železnički saobraćaj opada, a u kasabu stiže Mađar Terdik i njegova žena Julka. Lotikin hotel polako gubi na značaju, ali Lotika, iako umorna, ne gubi nadu. Nakon svakog gubitka, ona se oporavi i nastavi dalje.
  • Jedini koji se tokom godina nije navikao na promene je Alihodža, koji oseća nostalgiju za starim vremenima i ne može ili ne želi da prihvati stvarnost i trenutnu situaciju. Zbog toga, predviđa mračnu sudbinu kasabi i njenim stanovnicima.
  • Poslednja godina koju beleži hronika jeste 1914. godina, koja je za kasabu i most imala presudan značaj. Desio se atentat na Franca Ferdinanda, a sumnjalo se da su Srbi umešani u taj čin, što je rezultiralo time da mnogi Srbi moraju preći granicu i otići u Srbiju. To leto je bilo izuzetno za kasabu, jer su se stvari odvijale u njihovu korist. Šljive su obilno rodile, polja pšenice su obilovala plodom, čak je i električno osvetljenje uvedeno. Međutim, na samom početku tog leta, epidemija trbušnog tifusa se pojavila na Uvcu, a kasablijski doktor Balaš je nažalost izgubio bitku sa tom bolešću. Lotika je bila primorana da napusti kasabu i hotel. Kao i uvek, prvo se pobrinula za svoju porodicu, a tek kada je ostala sama, snaga ju je napustila i njen jauk se prolomio, plač koji do tada niko nije čuo.
  • Te godine su Austrougari napali Srbiji ali su trpeli poraze. Most i kasaba su sve češće bili gađani topovima. Svi su morali napustiti kasabu iz straha da će biti uništena. Jedini koji je ostao bio je Alihodža u svom dućanu, kada ga je nešto podiglo u vazduh. Bila je to eksplozija kojom su Austrougari, prilikom poraza i povlačenja iz Srbije, minirali most za sigurniju odstupnicu. Ubrzo je u kasabu(Višegrad), ušla i pobednička srpska vojska. Alihodža je bio zgrožen činom uništenja vezirovog mosta. Vraćao se kući uzbrdicom, u teškim mislima, dok ga je srce polako, ali sigurno, izdavalo. Na kraju je pao mrtav na drum. Iza njega je stajao prepolovljen most, svedok i hroničar kasabe, na kojem je nedostajao sedmi stub.

LEKTIRE © elektronska knjiga