NEW GAME

Brank Ćopić

DOŽIVLJAJI NIKOLETINE BURSAĆA

ANALIZA LEKTIRE

„Doživljaji Nikoletine Bursaća“ su delo Branka Ćopića u kojem su kroz niz povezanih pripovedaka prikazani život i doživljaji partizana tokom Drugog svetskog rata. Glavni junak je krajiška delija Nikoletina Bursać, koji je snažan, hrabar i temperamentan čovek iz krajiškog kraja, koji se svojim postupcima izdvaja od ostalih boraca. Iako je na prvi pogled grub i nagao, u njegovom karakteru postoje dobrota, osećajnost, poštenje i snažan osećaj pravde.
Posebno mesto u delu zauzima humor, koji ublažava težinu ratnih događaja i čini likove bliskim i životnim. Nikoletina često reaguje preko i impulsivno, ali njegove namere uglavnom proizlaze iz želje da zaštiti svoje drugove i postupi ispravno. Važan motiv je drugarstvo, jer se u teškim ratnim okolnostima pokazuje koliko su ljudi upućeni jedni na druge. U delu se prepliću humor i tragika, pa čitalac istovremeno može da se nasmeje nekoj situaciji i da oseti težinu života u ratu. Ćopić posebno ističe razliku između Nikoletinine spoljašnje grubosti i njegove unutrašnje nežnosti. Kroz njegove odnose sa saborcima, narodom i decom otkriva se njegova ljudska strana. Jezik dela je jednostavan, živ i bogat krajiškim izrazima, što pripovedanju daje posebnu autentičnost. Nikoletina Bursać je predstavljen kao čovek iz naroda, sa svim svojim vrlinama, manama, slabostima i protivurečnostima. Iako je rat osnovni okvir priče, u središtu dela nalazi se čovek i njegov odnos prema drugim ljudima. Delo zato govori o hrabrosti, solidarnosti, prijateljstvu, slobodi i ljudskosti, ali i o apsurdnim i teškim stranama ratnog života.

UKRATKO PREPRIČANA LEKTIRA

Obračun s Bogom – prepričano

• Nikoletina Bursać svraća kod svoje majke na konak i sedi kraj prozora, zamišljen i ćutljiv.
• Majka ga dočekuje sa brigom i blagosilja ga, želeći samo da ga dragi Bog sačuva u životu.
• U kući se nalazi i italijanski zarobljenik koji već neko vreme živi i radi kod Nikoletinine majke.
• Italijan je od domaćih reči najbolje zapamtio „dobro“ i njome se služi gotovo u svakoj prilici.
• On mazi mačku i govori joj „dobro, dobro“, a Nikoletina ga posmatra i, kao i obično, ne može da odoli zadirkivanju.
• Nikoletina čak pita majku da li Italijan možda jede mačke ili je to samo neka njegova „propaganda“, čime odmah nastaje komična situacija.
• Majka ga prekoreva zbog takvog pitanja, dok Italijan, ne razumevajući sasvim razgovor, ponavlja svoje sigurno „dobro, dobro“.
• Posle nekog vremena Nikoletina se uozbilji, udari dlanom o sto i svečano saopšti majci da od sada zna da Boga nema.
• Majka se zaprepasti i pita sina šta mu se dogodilo i otkud mu takva ideja.
• Nikoletina objašnjava da je to čuo u četi od komesara i da je takav stav došao kao naređenje iz štaba.
• Za njega je stvar potpuno jasna: ako je komanda rekla da Boga nema, onda ga nema i tu nema više šta da se raspravlja.
• Majka, međutim, ne može da prihvati takvo objašnjenje i odmah postavlja praktično pitanje ko će im onda poslati kišu ako Boga nema.
• Nikoletina joj odgovara da kiša neće ni biti potrebna i da će se, kada se oslobode, njive orati „karakterom“.
• Majka je sve više zabrinuta jer joj se čini da je sin potpuno poludeo i da govori nešto što nema nikakvog smisla.
• Nikoletina joj objašnjava da on nije ništa sam izmislio, već samo poštuje ono što je čuo od nadređenih.
• Njegova slepa poslušnost stvara dodatni humor, jer se čak i pitanje postojanja Boga kod njega pretvara u vojničko pitanje izvršavanja naređenja.
• Majka se pomirljivo okreće Italijanu i pokušava da mu objasni šta se dogodilo, a on, kao i uvek, odgovara svojim „dobro, dobro“.
• Nikoletina tako prihvata potpuno novu ideju samo zato što je došla iz autoriteta kojem veruje, ne shvatajući koliko je smešno njegovo objašnjenje.
• Ćopić kroz ovaj događaj istovremeno prikazuje Nikoletininu naivnost, vojničku poslušnost i njegovu karakterističnu potrebu da svaku stvar objasni jednostavno i odlučno.
• Priča je zato duhovita, ali iza humora krije i ozbiljnu poruku o čoveku koji je spreman da prihvati čak i potpuno neverovatnu tvrdnju kada veruje da iza nje stoji autoritet.

Neobični saveznici – prepričano

• Radnja priče odvija se za vreme borbi na brdima i u šumarcima iznad Crne Vode, koji su se od mirnog kraja pretvorili u ratno područje.
• Jovica Jež se priseća kako je nekada na tom mestu kao pastir mirno čuvao ovce, dok su ga sada iz sna budili pucnji i mitraljeska paljba.
• Nikoletina Bursać sa svojom četom učestvuje u borbama i pokušava da održi raspoloženje svojih ljudi uprkos teškim okolnostima.
• Pred borbu Nikoletina, po svom običaju, počinje da psuje i grdi, pa njegovi saborci odmah shvataju da se sprema nešto ozbiljno.
• U jednom trenutku borba postaje toliko žestoka da se Nikoletina i njegovi drugovi nalaze pod snažnom neprijateljskom vatrom.
• Nikoletina pokušava da pronađe zaklon i završava na seoskom groblju, gde se sklanja iza jednog spomenika.
• Njegov izbor zaklona izaziva podsmeh i dobacivanje među saborcima, jer se Nikoletina, inače veliki junak i hrabri mitraljezac, sada krije iza nadgrobnog spomenika.
• U jednom trenutku neko mu dobacuje da mu mrtvi deda neće mnogo pomoći ako neprijatelj ponovo krene u napad.
• Nikoletina se tada obraća spomeniku dede Todora kao da je živ čovek i govori mu da sada „začepi uši“, jer će oko njega uskoro biti mnogo pucnjave.
• Ova scena pokazuje karakterističan Ćopićev humor: ratna opasnost je stvarna, ali se Nikoletina i u takvoj situaciji ponaša na način koji izaziva smeh.
• Istovremeno, borba se nastavlja oko groblja, pa spomenici postaju neobični „saveznici“ živim borcima jer im pružaju kakvu-takvu zaštitu.
• Nikoletina i njegovi drugovi koriste ono što imaju oko sebe kako bi izdržali neprijateljski napad.
• Jovica i ostali saborci posmatraju Nikoletinu i zadirkuju ga, ali su svesni da je i on, kao i svi drugi, u životnoj opasnosti.
• Nikoletina, međutim, ne gubi svoju poznatu odlučnost i nastavlja da se bori čim se ukaže prilika.
• Ćopić kroz ovu situaciju spaja ratnu napetost sa komičnim ponašanjem svojih junaka.
• Naslov „Neobični saveznici“ upravo se odnosi na neobičnu pomoć koju borcima pružaju grobovi i nadgrobni spomenici usred borbe.
• Ono što je u mirnodopskim okolnostima mesto tišine i počinka sada postaje zaklon živim ljudima koji se bore.
• Nikoletinina duhovitost i sposobnost da se našali čak i kada mu preti opasnost pokazuju kako Ćopićevi junaci pokušavaju da sačuvaju prisebnost i ljudskost usred rata.
• Priča zato nije samo opis jedne borbe, već i prikaz načina na koji obični ljudi, humorom i drugarstvom, pokušavaju da podnesu strah i neizvesnost.
• „Neobični saveznici“ ostaju jedna od karakterističnih Ćopićevih ratnih priča u kojoj se ozbiljnost borbe ne odvaja od komičnih situacija i Nikoletininog osebujnog karaktera.

Propast i proroštvo – prepričano

• Priča počinje u ratnim okolnostima u kojima Nikoletina Bursać i njegovi saborci pokušavaju da se snađu u stalnim borbama i neizvesnosti.
• Nikoletina je, kao i obično, uveren u sebe i svoje sposobnosti, ali se u njegovom ponašanju vidi i karakteristična tvrdoglavost.
• Među borcima počinje razgovor o tome šta će se dogoditi u budućnosti i kako će se rat završiti.
• U takvoj atmosferi pojavljuje se priča o proročanstvu koje predviđa velike događaje i promene.
• Nikoletina prema takvim pričama u početku ima svoj karakterističan, podsmešljiv odnos.
• On ne voli da mu neko unapred određuje sudbinu, posebno kada se radi o ratu i njegovim saborcima.
• Ipak, kako se proročanstvo prepričava, među ljudima raste radoznalost, pa čak i određena doza straha.
• Svako pokušava da pronađe neko značenje u onome što je čuo i da poveže proročanske reči sa događajima koji se već dešavaju.
• Nikoletina pokušava da celu stvar objasni na svoj način i da pokaže kako se ne plaši nikakvog proročanstva.
• Njegovo samouvereno ponašanje upravo zbog toga postaje smešno, jer što više pokušava da dokaže da ga proročanstvo ne zanima, to više pokazuje da o njemu razmišlja.
• Saborci koriste priliku da ga zadirkuju i da mu dodaju nova „objašnjenja“ onoga što bi proročanstvo moglo da znači.
• Nikoletina se zbog toga ljuti i pokušava da prekine razgovor, ali se priča među borcima ipak nastavlja.
• Ubrzo se neki događaji zaista poklapaju sa onim što je ranije rečeno, pa među ljudima nastaje još veće uzbuđenje.
• Ono što je na početku izgledalo kao obična priča počinje da dobija ozbiljniji ton, jer ljudi u ratnim vremenima lako poveruju da iza neobičnih događaja postoji neko predskazanje.
• Nikoletina, međutim, pokušava da ostane praktičan i da se drži onoga što može da vidi i proveri.
• Njegovi drugovi ga zbog toga dodatno zadirkuju, posebno kada primete da ipak pažljivo sluša svaku novu priču o proročanstvu.
• Na taj način nastaje niz komičnih situacija u kojima Nikoletina pokušava da izgleda potpuno ravnodušno, dok ga ostali namerno provociraju.
• Ćopić kroz ovu epizodu prikazuje kako se u ratnim okolnostima među ljudima mešaju strah, sujeverje, nada i potreba da se nepoznata budućnost nekako objasni.
• Nikoletinina reakcija pokazuje njegov karakter: on ne voli da priznaje strah i nesigurnost, pa čak i kada ga nešto uznemiri, pokušava da sve pretvori u šalu ili ljutnju.
• Priča tako kroz humor prikazuje ljudsku potrebu da u teškim vremenima pronađe neko objašnjenje za ono što se događa, dok Nikoletina svojim temperamentom i tvrdoglavošću svaku takvu situaciju pretvara u komičan događaj.

Čudo nad čudima – prepričano

• U Nikoletininu četu dolazi jedan mršav, plav i veoma živahan đak koji neprestano priča i postavlja pitanja.
• Dečak je toliko pričljiv da bi, kako Nikoletina kaže, verovatno pričao i za vreme borbe da ga njegov mitraljez ne sprečava.
• Nikoletina ga ipak prihvata i dečak se ubrzo pripija uz njega, naročito kada počne pucnjava.
• Posle svake bitke dečak okupljenim borcima prepričava sve što se dogodilo, kao da je vodio računa o svakom detalju.
• Posebno je zanimljivo što u svojim pričama Nikoletinu predstavlja gotovo kao legendarnog junaka.
• Nikoletina ga sluša sa strane i pravi se skroman, ali mu očigledno prija kada čuje kako dečak opisuje njegove podvige.
• Ponekad čak zaboravi da dečak zapravo priča upravo o njemu, pa komentariše događaje kao da je reč o nekom drugom čoveku.
• Dečak je učio o raznim čudima sveta i pokušava da zadivi Nikoletinu pričama o ogromnim životinjama i dalekim krajevima.
• Priča mu o slonu i kitu, predstavljajući ih kao prava svetska čuda.
• Nikoletina, međutim, nije naročito impresioniran jer je slona već video u zoološkom vrtu u Zagrebu.
• Dečak zatim pokušava da ga zadivi pričom o ogromnom okeanu, ali Nikoletina i na to ima odgovor jer je tokom života video mnogo toga.
• Što dečak pronađe veće čudo, Nikoletina mu uzvrati pričom koja je još neverovatnija, pa dečak sve teže pronalazi način da ga iznenadi.
• Na kraju dečak shvata da je teško nadmašiti čoveka koji je svojim ratnim životom već video toliko neobičnih stvari.
• Jedne noći četa dobija zadatak da se prebaci preko opasne državne ceste koju drže neprijateljske snage.
• Prelazak je rizičan jer postoji mogućnost da naiđu na neprijateljsku zasedu ili tenkove.
• Četa zato menja vodiča i dobija nekoga ko poznaje skrivenije i sigurnije puteve.
• Kada pred zoru Nikoletina pogleda ispred sebe, shvata da celu četu kroz mrak vodi jedna starica.
• On poziva dečaka da pogleda to neobično „čudo“ i pita staricu kako je nije strah da vodi čitavu četu kroz neprijateljsku teritoriju.
• Starica odgovara da nema čega da se plaši kada iza sebe ima toliko boraca, ali zatim priznaje da je inače veoma plašljiva i da se boji visine, vode i klimavih mostova.
• Nikoletina zbog toga zaključuje da je pravo čudo upravo to što se žena koja se svega boji ne plaši fašista i hrabro vodi četu kroz opasnost.

Mitraljezac golubijeg srca – prepričano

• Nikoletina Bursać je poznat kao snažan i opasan partizan, a posebno kao vešt mitraljezac.
• Njegov mitraljez uliva strah neprijatelju, pa bi se na prvi pogled moglo pomisliti da je Nikoletina čovek bez mnogo osećanja.
• Međutim, ispod njegove grube spoljašnjosti krije se veoma nežan i osećajan čovek.
• Ta njegova osobina naročito dolazi do izražaja kada se nađe u društvu životinja i ptica.
• Nikoletina prema golubovima pokazuje posebnu nežnost, što je potpuno suprotno njegovom ponašanju u borbi.
• Saborci primećuju tu njegovu slabost i počinju da ga zadirkuju zbog nje.
• Njima je smešno da čovek koji bez oklevanja rukuje teškim mitraljezom može toliko da se razneži zbog jednog malog goluba.
• Nikoletina se zbog njihovog zadirkivanja ljuti i pokušava da pokaže da je i dalje ozbiljan i opasan borac.
• Ali što više pokušava da sakrije svoju nežnost, njegovo ponašanje postaje još smešnije.
• U ratnim okolnostima golubovi postaju simbol nečega mirnog i nevinog, potpuno suprotnog svetu pucnjave i smrti u kojem se Nikoletina svakodnevno nalazi.
• Nikoletina zato prema njima postupa pažljivo, kao da u njima vidi nešto što rat još nije uspeo da uništi.
• Njegovi drugovi koriste svaku priliku da ga zbog toga zadirkuju i da od velikog mitraljesca naprave „golubara“.
• Nikoletina se brani svojim uobičajenim psovkama i gunđanjem, ali mu teško polazi za rukom da sakrije koliko mu je zapravo stalo do ptica.
• U tim scenama dolazi do izražaja Ćopićev humor, jer se osobine koje se obično vezuju za nežne i mirne ljude pripisuju upravo jednom ratniku i mitraljescu.
• Njegova nežnost ne znači da je kukavica ili slab, već pokazuje da ratnik može istovremeno biti hrabar i osećajan.
• Nikoletina se prema živim bićima ponaša drugačije nego prema neprijatelju u borbi, što pokazuje da za njega nasilje nije samo sebi svrha.
• Saborci postepeno shvataju da iza njegove grube naravi postoji čovek koji snažno oseća i koji ume da se veže za ono što voli.
• Upravo zbog tog spoja grubosti i nežnosti nastaje njegov nadimak „mitraljezac golubijeg srca“.
• Priča tako kroz humor prikazuje jednu od najvažnijih osobina Nikoletininog karaktera: on je istovremeno opasan borac i čovek mekog srca.
• Ćopić na taj način pokazuje da rat ne može potpuno da uništi ljudsku dobrotu, nežnost i potrebu da se zaštiti nešto malo i nevino.

Pogibija Tanasija Bulja – prepričano

• Na brežuljku Liscu, posle pet meseci razdvojenosti, sastaju se Nikoletinina četa i Omladinski udarni bataljon.
• Partizani se raduju susretu jer su prošle zime bili razdvojeni u teškim borbama i mnogi nisu verovali da će se ponovo videti.
• Nikoletina prolazi kroz veselu gomilu boraca kada iznenada ugleda Tanasija Bulja.
• Iznenađen, odmah ga prepoznaje i pita kako je moguće da je živ kada je on lično video njegovu pogibiju.
• Tanasije mu objašnjava da nije poginuo, već da ga je tokom borbe pogodila mina i da se samo onesvestio.
• Nikoletina ne može da poveruje u to jer je bio uveren da je Tanasije mrtav.
• On mu objašnjava da ga je tada držao za rame, dozivao, ali da Tanasije nije davao nikakav znak života.
• Pošto je mislio da mu je drug poginuo, Nikoletina mu je skinuo revolver da ne bi pao u neprijateljske ruke.
• Kasnije je, gledajući Tanasijev revolver, čak i zaplakao za svojim poginulim drugom.
• Tanasije se zbog toga šali sa njim, ali Nikoletina mu ozbiljno govori da je čak održao govor u četi o njegovoj junačkoj smrti.
• Nikoletina počinje da prepričava kako je Tanasije, prema njegovom sećanju, prvi iskočio iz zaklona i krenuo u juriš na neprijatelja.
• U svom govoru Nikoletina od obične borbe pravi pravi junački podvig, pa Tanasije sve više liči na legendarnog ratnika.
• Nikoletina kaže da je Tanasije tada stegao automat i pojurio uz „goricu čarnu“, iako ga Tanasije ispravlja da je imao običnu pušku i da je trčao preko kamenjara.
• Nikoletina nastavlja da ulepšava priču, pa dodaje da je neprijateljska vatra pokidala Tanasijevu kabanicu.
• Tanasije ga ponovo ispravlja i kaže da uopšte nije imao kabanicu, što Nikoletini ne smeta jer je njegov junački govor već krenuo svojim tokom.
• Na kraju Nikoletina opisuje kako je Tanasija mitraljez pokosio preko junačkih grudi i kako je poginuo kao pravi junak.
• Tanasije tada pokušava da objasni da ga zapravo nije pogodio mitraljez, već neko busenje koje ga je udarilo u glavu.
• Nikoletina se zbog toga potpuno naljuti i optužuje ga da laže, jer njegov Tanasije nije mogao tako da pogine.
• U jednom od najsmešnijih trenutaka Nikoletina zaključuje da čovek koji stoji pred njim uopšte nije njegov Tanasije, jer se pravi Tanasije poginuo onako kako ga je on opisao.
• Tanasije ostaje zbunjen jer pokušava da dokaže da je živ, dok Nikoletina više veruje svojoj priči o njegovoj junačkoj pogibiji nego čoveku koji stoji pred njim.
• Nikoletina na kraju odbija da mu vrati revolver, jer je, po njegovom mišljenju, revolver pripadao pravom i junački poginulom Tanasiju.
• Priča se završava komičnim sukobom između stvarnog Tanasija i Nikoletinine predstave o njemu, čime Ćopić pokazuje koliko Nikoletina ume da od običnog događaja napravi veliku junačku legendu.

Razvezani Nikoletina – prepričano

• Nikoletina Bursać i njegov drug Jovica Jež upadaju u neprijateljsku zasedu tokom napada na varoš.
• Njihova četa se razbija, a Nikoletina i Jovica ostaju odvojeni od svojih drugova.
• Posle borbe uspevaju da se probiju kroz mrak, ali ih hvataju četnici vojvode Đukana Prasice.
• Četnici ih vode kroz šumu i na kraju ih zatvaraju u jednu staru zgradu.
• Jovica je veoma zabrinut i pita se šta će im se dogoditi, dok Nikoletina pokušava da ostane miran.
• Jovica čak razmišlja o tome kakve bi parole trebalo da viču ako ih izvedu na streljanje.
• Nikoletina mu odgovara da on nema nameru da pred četnicima drži govore i da bi im pre opsovao nego izgovarao neke velike junačke parole.
• Tokom noći četnici dolaze po zarobljenike i izvode ih iz zgrade.
• Dok ih patrola vodi drumom, Nikoletina prepoznaje jednog od četnika po glasu i licu.
• U pitanju je Janko Nesvanulica, njegov nekadašnji školski drug sa kojim je delio klupu.
• Nikoletina je iznenađen što je njegov nekadašnji drug završio među četnicima.
• Počinje da ga zadirkuje i podseća kako ga je nekada hranio iz svoje torbe i davao mu da prepisuje školske zadatke.
• Janko kaže da se bori za kralja i otadžbinu, a Nikoletina ga odmah počinje ispitivati zašto se uopšte bori.
• Nikoletina mu objašnjava da se on bori za radnike i seljake, odnosno za ljude poput njihovih roditelja.
• Jovica pokušava da popravi Nikoletinino objašnjenje i kaže da se bore za oslobođenje zemlje od okupatora, ali Nikoletina nastavlja po svome.
• Nikoletina pita Janka ko su saveznici njihove strane, a kada ovaj ne zna odgovor, počinje da ga zadirkuje zbog neznanja.
• Razgovor postaje sve ozbiljniji i Janko počinje da shvata da ono za šta se bori možda nije tako jasno kako je ranije mislio.
• Nikoletina ga poziva da pređe na njihovu stranu i kaže mu da još nije kasno da prestane da bude četnik.
• Janko se plaši da će ga partizani streljati ako pređe kod njih, ali Nikoletina ga uverava da to neće biti tako.
• Tada Nikoletina, iako su mu ruke vezane, počinje da se hvali kako se on još od 1941. godine „razvezao“ i da ga više nikakvi konopci ne mogu stvarno vezati.
• Njegov govor je toliko samouveren da Janko i ostali pratioci počinju da ga gledaju sa čuđenjem.
• Nikoletina na kraju naređuje Janku da mu skine konopac sa ruku i povede njega i Jovicu sa sobom.
• Janko zaista razvezuje Nikoletinu, a ovaj mu odmah kaže da sada pođe sa njima i da zajedno naprave od njega pravog čoveka.
• Janko predaje pušku Nikoletini i pruža mu ruku, čime odlučuje da napusti četnike i pridruži se starom školskom drugu.
• Nikoletina ga na kraju zadirkuje kao nekada u školi i kaže mu da, ako ne zna neki zadatak, slobodno prepiše od njega, jer „bolji đak ispomaže slabijeg“.

Nezgodan saputnik – prepričano

• Nikoletina dobija zadatak da iz štaba brigade otputuje u komandu pozadine.
• Pored pošte i tri miliona lira, sa sobom mora da povede i malu jevrejsku devojčicu po imenu Erna.
• Devojčicu treba da preda komandi koja će je smestiti u neko selo na oslobođenoj teritoriji.
• Nikoletina je zbog toga veoma nezadovoljan jer smatra da je mnogo lakše nositi puškomitraljez nego brinuti o malom detetu.
• Sekretar štaba mu objašnjava da devojčica nije nikakva nagazna mina i da je samo treba povesti sa sobom.
• Nikoletina se ipak brine šta će raditi ako naiđu na neprijateljske tenkove i mora da se povlači.
• Devojčica bez straha kreće za njim, a Nikoletini je drago što ga se ne plaši.
• On je pita da li ga se boji, a kada mu ona odgovori da ne, Nikoletina se iznenadi i počinje da je posmatra sa sve većom pažnjom.
• Kada sazna da se zove Erna, pokušava da shvati kakvo je to ime i zaključuje da će se tokom ustanka nagledati raznih naroda i nacija.
• U jednom trenutku pita je šta je ona, misleći na njenu narodnost, ali ona odgovara da je devojčica.
• Nikoletina se naljuti na njen odgovor i objašnjava joj da je pitao da li je Srpkinja, Hrvatica ili muslimanka.
• Erna tada kaže da je Jevrejka i odjednom se uplaši da će je Nikoletina ubiti.
• Nikoletina se zaprepasti i ljutito pita da li ona stvarno misli da je on fašista samo zato što je čula da je Jevrejka.
• Da bi joj dokazao da joj neće ništa, čak joj daje svoj automat da ga nosi, uz komičnu primedbu da ga je ona već razoružala.
• Dok nastavljaju put, Erna se postepeno oslobađa straha i počinje da razgovara sa svojim krupnim pratiocem.
• Kada mu kaže da joj je puška teška, Nikoletina joj je odmah uzima i nastavlja da je nosi umesto nje.
• Erna ga pita u koju ulicu idu, a Nikoletina joj objašnjava da nema nikakve ulice jer idu kroz šumu.
• Kada se devojčica uplaši da u šumi ima razbojnika, Nikoletina joj objašnjava da se pravi razbojnici nalaze po gradovima, a ne u šumi.
• Erna zatim ugleda magarca i pomisli da je vuk, pa Nikoletina počinje da je zadirkuje zbog njenog straha.
• Kasnije zastaju da se odmore, a Nikoletina stavlja torbu sa novcem pod glavu i šali se da je buržoazija nekada znala da živi kada može da spava na milionima.
• Erna ubrzo ugleda vevericu i ponovo se uplaši, zbog čega Nikoletina gunđa da je već pomislio da je u pitanju neprijateljska izvidnica.
• Kada joj kaže da će se tek uplašiti ako naiđu tenkovi, Erna ga iznenadi odgovorom da se tenkova uopšte ne plaši.
• Objašnjava mu da su tenkovi svakodnevno prolazili njenom ulicom i da ih se deca nisu plašila koliko odrasli.
• Nikoletina se tada malo zbuni jer ni sam ne voli da prizna da mu tenkovi nisu prijatni, pa pokušava da sakrije strah.
• Erna ga pažljivo pogleda i kaže mu da se on nečega uplašio, što ga posebno pogodi jer je navikao da ga drugi smatraju hrabrim.
• Nikoletina, da bi sakrio osećanja, počinje da joj prigovara što ga stalno zove „čiko“ i kaže joj da je njegovo ime Nikola, pa neka ga zove „ujak Nikola“.
• Erna prihvata i na kraju mu kaže: „Idemo, ujak Nikola“, čime se njihov odnos potpuno menja.
• Nikoletina više nije samo namrgođeni partizan kome je dete teret, već postaje njen zaštitnik i saputnik.
• Priča kroz humor pokazuje kako jedan veliki i grubi ratnik, koji se plaši da neće znati šta da radi sa detetom, postaje nežan i brižan upravo zahvaljujući maloj Erni.