SEOBE - analiza i ukratko prepričana LEKTIRA





Miloš Crnjanski

SEOBE


lektira SEOBE

ANALIZA LEKTIRE

"Seobe" su složeni roman zasnovan na istorijskim, psihološkim, moralnim, nacionalnim, ratnim i antiratnim motivima. U ovom romanu Crnjanski nam dočarava jedno istorijsko razdoblje, koje bi sigurno za nas ostalo neprimetljivo i neupadljivo za proučavanje, da ga on nije oslikao u svom književnom delu.
On nam priča o srpskom narodu u 18 veku, koji živi severno od Save i Dunava a koji je tamo prebegao iz Srbije, zbog turske okupcije i zuluma, u hrišćansku Austrougarsku monarhiju. Pod vlašću velike carevine, srpski narod je bio primoran da ratuje za interese te carevine, dok je očajnički nastojao da očuva svoj identitet i maštao o svojoj slobodi i nezavisnosti da sam odlučuje o svojoj sudbini.
Naslov SEOBE odnosi se stalne selidbe jednog dela Srba, koji su, najpre prilikom velikih seoba prebegli iz Turcima okupirane Srbije severno u Austrougarsku monarhiju, gde su onda kao najamnička vojska premeštani u ratna područja da se bore za interese monarhije. Za vojnicima su često se, u ratna područja, selile i njihove porodice tako da su njihovi životi uvek bili obeleženi i određeni seobama.
Crnjanski je kroz sudbinu glavnog lika, Vuka Isakoviča, opisao vojnički život srpskih ratnika. Austrougarski komesar, koji je njihov nadređeni pri slanju u novi rat obraća im se rečima: "Srbi najradije biraju posao vojnički pa zato..." oni im ga uvek daju.
Takođe se kaže da austrougarskoj carici, Mariji Tereziji ne mogu biti dragi pravoslavni šizmatici, koliko god bili dobri ratnici, te da zato Vuk Isakovič i ostali trebaju da se pokrste, to jeste pređu u katoličku veru. Vuk Isakovič se tome opire jer bi onda Srbi kao narod izgubili i svoj identitet.
"BESKRAJNI, PLAVI KRUG. U NJEMU ZVEZDA." Tako glasi najlepši i najpoznatiji početak od svih početaka u našim romanima. On označava ideal čoveka, njegovu nedostižnu želju o kojoj stalno mašta. Za Vuka Isakoviča je to daleka Rusija, koju mu je putem pisama nahvalio jedan poznanik, verovao je da bi on bi tamo on i njegov narod mogli da žive u miru, slobodani i od Turaka i od Austrijanaca. To je ono što mu je najviše trebalo. Za njegovog brata Aranđela je to ljubav sa Dafinom, radi koje je hteo da ostavi trgovinu i lutanje po tuđim zemljama.

Pisac Miloš Crnjanski je i sam iskusio takvu sudbinu, kada je kao mladić tokom Prvog svetskog rata bio mobilisan od strane austrougarske vojske i bio poslat na istočni, galicijski front, da tamo ratuje protiv bratskog ruskog naroda. Upravo zato mu je uspelo da "Seobe" napiše kao vrlo realističan i karakterističan roman, koji se ubraja među najbolje u našoj književnosti.

UKRATKO PREPRIČANA LEKTIRA

  • U proleće 1744 godine, Vuk Isakovič je, kao zapovednik, sa svojim Slavonsko-Podunavskim pukom po četvrti put polazio u rat za Austrougarsku monarhiju. Po tmurnom i maglovitom kišnom danu, u močavri i baruštini pored Dunava, on se zajedno sa drugim vojnicima, uz jecaje i kuknjavu žena, opraštao sa porodicama koje su ih ispraćale. Vuka Isakoviča je u rat ispratio brat Aranđel, sa kojim se kratko pozdravio, i supruga Dafina od koje je naprosto pobegao jer ga je ona zasipala suzama i molbama da ne ide opet u rat. Na kraju se, nešto dalje putem, teška srca oprostio i od starije kćerkice koja ga je uz put grlila.

  • U mađarskom gradu Pečuju održana je velika smotra, gde je austrougarski komesar bio jako zadovoljan vojničkom spremnošću isakovičevog Slavonsko-Podunavskog puka. Pečujski biskup, je njima u čast, priredio veliku gozbu na kojoj je, zajedno sa komesarom pokušao preobratiti, Vuka Isakoviča u katoličku veru, zbog koje će njihovoj carici, Mariji Tereziji, postati drag jer kao pravoslavni "šizmatik" to ne može nikako postati ma koliko Srbi bili dobri vojnici. Vuk Isakovič se najpre tome opirao govoreći o "slatkom pravoslavlju" i majci Rusiji, za koje su ovi pokazivali hladnoću, da bi na kraju spasao se svojim pijanstvom. Nakon što se naprasno pred njihovim očima napio, komesar i biskup odustali od daljnjeg ubeđivanja, tako da je Pečuj napustio nepokršten.

  • Supruga Dafina, koja je bila još jednom trudna i dve male kćerke Vuka Isakoviča preselile su se u Zemun, u kuću njegovog brata Aranđela koji je preuzeo brigu o njima.

  • Aranđel Isaković se za razliku od svog brata Vuka, koji je bio siromašni vojnik, bavio trgovinom i dobro zarađivao. On nije voleo vojsku i svaki put kada je Vuk kretao u rat, pokušavao je da ga odgovori od toga. Međutim, kako Vuk nije odustajao od vojske, Aranđel je pomagao bratovoj porodici dok se on borio u ratu.

  • Aranđel je bio zaslužan i za ženidbu svoga brata. On je, kao dobar trgovac, negde u Mletačkoj Republici, isprosio Vuku skromnu devojku Dafinu za ženu. Nakon što se Vuk oženio sa njom, Dafina je počela da rađa decu i pretvara se u zanosnu ženu koja se počela dopadati i Aranđelu. Kada je to shvatio, Aranđel je zažalio zbog toga što je nije uzeo za svoju ženu i počeo da je izbegava odlazeći na duga putovanja i tražeći zamenu u drugim ženama. Na kraju bi se posle dugih lutanja vraćao i pronalazio da mu se snaha još više prolepšala. Bio najsrećniji kada je vreme provodio u blizini svoje snahe čije telo ga je opijalo žudnjom. Uživao je da neprimetno dotakne joj telo ili kosu, nikada ne odajući svoje želje.

  • Vremenom je Dafina primetila njegove želje i on joj se činio odvratnim. Aranđel je za razliku od brata Vuka koji je bio snažan i lep, bio suvog i žutog izgleda. Pored toga, ona je više od ičega na svetu volela svog muža i decu koju je imala sa njim. Ona je bila zahvalna Aranđelu za pomoć koju je pružao njenoj porodici ali se zgražavala od njegove blizine.

  • Kada je Vuk Isakovič po četvrti put otišao u rat u Dafini se nešto slomilo. Bila je razočarana, čas je verovala da se ovaj put neće vratiti živ, čas da to radi zbog toga što ne voli ni nju, ni decu. Odjednom se osetila usamljenom u tuđem svetu a svoj život je smatrala jako nesrećnim. Tada je sa decom bila smeštena u Aranđelovoj kući u Zemunu i znala da je samo pitanje vremena kada će se predati deveru. On je čekao upravo na to a njoj je bilo svejedno što će izneveriti muža.

  • Prilikom jednog prelaska preko Dunava, Aranđelu se dogodina nesreća jer mu se čamac prevrnuo a on se zamalo nije udavio. Spasili su ga i polumrtva doneli kuće, gde ga je snaha Dafina primila u svoju sobu da bi ga negovala. Te noći kada se Aranđel malo oporavio, ona mu se i predala, dopuštajući mu ono za čime je godinama čeznuo.

  • Za to vreme Vuk Isaković je sa vojskom iz Mađarske prešao u Austriju i prošao je celu, dok nije došao do reke Rajne gde se nalazilo ratište. Tamo su ih čekali Francuzi sa kojima je Austrougarska započela rat. Uz put je shvatio da čin potpukovnika, koji mu je obećan pri polasku u rat neće dobiti jer je prevaren.

  • U borbama su ispred svih i na najgora mesta gurani Srbi, Mađari i Hrvati kao podanici Austrougarske koja nije mnogo žalila za njima. Sa svojim pukom Vuk Isakovič je preko reke Rajne jurišao na utvrđene šančeve i bedemima opasane gradove. Hrabro su jurišali i ginuli, napredovali a onda bili primorani da se povlače, uvek prvi u napadima i poslednji u povlačenjima. Potpisivano je primirje a onda ponovo otpočinjale borbe, premeštani su sa jednog mesta na drugo i tako u krug. Njegovi vojnici su ginuli i razbolelvali se, zbog lošeg snadbevanja hranom mučila ih je glad a zbog najmanje krađe po selima bili su vešani po naređenju austrougarske komande.

  • Vuk Isakovič je mislio da će u tom četvrtom ratu sigurno poginuti. Vodio je svoje vojnike kroz najveću vatru i pogibiju u bitkama, mečem sekao neprijatelja pod kišom topovskih i puščanih metaka, oko njega njegovi borci su padali košeni pod neprijateljskom paljbom ali je on ipak ostajao živ. No, on nije bio zadovoljan svojom ratnom srećom nego je sve više upadao u razočarenje besmislom oko sebe. Gledao je svoje ljude kako ginu i znao da i onda, kad se vrate nazad kućama, ponovo ih očekuje ista beda iz koje su pošli. Živeli su tuđoj zemlji, smešteni u blatnjave močvare pored reke, gde će biti mirni samo do novog rata. On je bio u ratu po četvrti put, ranije je odlazio u ratove očekujući da će njihova hrabrost biti nagrađena da žive slobodni svojom voljom, možda i povratkom u od Turaka oslobođenu Srbiju. Sada je sve to postajalo nedostižno kao zvezde na visokom beskrajnom nebu. Ponekad bi mu se samo pojavila želja, da se odseli u daleku slovensku i pravoslavnu Rusiju u kojoj će moći da smiri dušu.

  • Sa dolaskom zime rat je stao, Vuk Iskovič i njegov puk su zimu provodili ulogoreni pored jednog grada, kada mu je stigla vest o smrti njegove žene Dafine. Iako nije znao ništa o njenoj prevari sa deverom Aranđelom, nego samo da se razbolela, izgubljen u tuđini, okružen stalnim borbama i pogibijama, primio je njenu smrt mirno.

  • Nakon što je provela noć sa deverom, Dafinu je počela da grize savest zbog prevare, toliko da je ubrzo pobacila dete koje je nosila u stomaku a onda se razbolela i telesno i duševno. Mučile su je stalne groznice i halucinacije u kojima joj se pojavljivao muž Vuk, čas kao osvetnik koji je došao da je zadavi, čas mrtav i isečen u Dunavu koji ga je doneo sa mesta pogibije. U trenucima kada bi bila pri čistoj svesti, tražila je od Aranđela da ode do parijarha u Karlovce i zatraži mu da je razvenča od Vuka i onda venča kao svoju ženu. Verovala je da će tako skinuti greh sa sebe i očišćena od njega ozdraviti.

  • Aranđel je bio spreman da učini sve kako bi spasao snahu. Iako nije verovao da će je oprost greha spasiti, bio je spreman da pokloni crkvi celo svoje imanje i novac ako ona ozdravi. On je u početku prema njoj osećao samo telesnu žudnju i verovao da će se za kratko vreme nasladiti sa njom kao sa drugim ženama a onda je napustiti. Međutim, odjednom je shvatao koliko je voli, čak i bolesnu i polumrtvu i da se nikada neće želeti odvojiti od nje samo ako ona preživi bolest. Nije mogao da podnese pomisao da je on uzrok njene patnje i bolesti, da je kriv što se razbolela. Obuzelo ga je kajanje jer za njega je ona u tom trenutku postala visoka zvezda na beskrajnom plavom nebu.

  • U Karlovcima patrijarh zbog svoje bolesti nije mogao da primi Aranđela Isakoviča, iako je Aranđel pre toga pomagao njegovoj crkvi, tako da je morao produžiti dalje do episkopa Nenadoviča i tražiti pomoć od njega. Kad je episkop čuo da se traži od njega da istu ženu razvenča od jednog brata da bi je venčao sa drugim, bio je zgrožen ali je zbog ponuđenog dara obećao da će učiniti sve što može. Posle toga, Aranđel se vratio u Zemun, gde je ujutru stigao baš u trenutku kada je Dafina umirala. Umrla mu je upravo na rukama. Neutešan, on je učinio jedino što je mogao: da joj napravi veliku sahranu.

  • Nakon završetka teške zime, rat nije nastavljen, tako da se puk Vuka Isakoviča vraćao nazad istim putem kuda je i došao. U gradu Oseku, izvršena je poslednja smotra Slavonsko-Podunavskog puka. Puk nije dobio nikakve zasluge za svoju hrabrost. Na smotri se austrijska komanda čudila u kakvom je on lošem stanju a još više koliko ih je izginulo u ratu. Govorilo se i da će ga možda rasparčati i njegove vojnike raspodeliti u druge strane pukove, gde bi oni pridodati tuđoj komandi još gore ginuli u sledećom ratu. Razočarani, mnogi vojnici su odlučili da se vrate u okupiranu Srbiju.

  • Vuk Isakovič je bio najviše razočaran. Već ostareo, znao je da više nikada neće hteti ići u rat jer za njegov narod nikada neće biti bolje ma koliko se on dobro borio i krvario za Austrougarsku carevinu. On nije ništa saznao o neverstvu svoje žene i brata, tako da je odlučio poslušati brata i krenuti sa njim u trgovinu. Zajedno će, zbog trgovine, morati obilaziti strane zemlje tako da će mu se život opet sastojati iz stalnih seoba. Bez žene moraće sam da podiže svoje sirote kćerke, vodi kuću, pomaže svom siromašnom narodu i zajedno sa njim deli njegove patnje i bedu. Ostali su mu još samo snovi o dalekoj Rusiji, kao nekom mestu koje mora postojati da bi svima bilo im bolje, životu mirnom i lepom kao što je zvezda u beskrajnom plavom krugu.



LEKTIRE © elektronska knjiga