LEKTIRE

Laza Lazarević

SVE ĆE TO NAROD POZLATITI

ANALIZA LEKTIRE

Pripovetka "Sve će to narod pozlatiti" nosi ironični naslov posvećen vojnicima koji su u ratu postali invalidi.
Nakon rata, kao invalidi, oni su onesposobljeni da rade i prežive, zavisni su isključivo od tuđe pomoći. U ratu oni su se žrtvovali za državu i narod, koji bi morali da, iz zahvalnosti, nagrade ih najvećim privilegijama. Ali umesto toga, oni su za državu samo obični teret a narod sa vremenom zaboravlja na njihove zasluge, tako da se na kraju pretvaraju u prosjake koji mole za milostinju.

Laza Lazarević je ovu pripovetku je posvetio invalidima iz Srpsko-turskih ratova od 1876 do 1878 godine, mada se njena tema može odnositi na gotovo sve ratove koji su se vodili.

UKRATKO PREPRIČANA LEKTIRA

• Na rečnom pristaništu, u Šapcu na reci Savi, narod koji je čekao lađu do večeri, počeo se razilaziti jer je postalo jasno da će se zbog kašnjenja pojaviti tek sutradan. Na pristaništu su ostala samo dva čoveka: stari kazandžija Blagoje i kapetan Tanasije Jeličić.


• Oni su čekali uporno, tako da su ušli u obližnju mehanu, da tamo nastave čekanje cele noći. Da bi prekratili vreme i neizvesnost razgovorom, oni su jedan drugom otkrili razloge čekanja.


• Kazandžija Blagoje je čekao sina da se vrati iz rata. Stiglo mu je pismo da je njegov sin dvaput ranjen ali lakše. On hvali svoga sina da je snažan i sposoban mladić, koji će po povratku iz rata nastaviti da se bavi očevim zanatom i hraniti ih obojicu.


• Kapetan Tanasije je izmolio od komadanta da ga pusti kako bi sačekao suprugu. Ona je ostala sa majkom u Knjaževcu, blizu ratnog područja jer je trebalo da se porodi. Njega je mučila strepnja, šta će biti ako je neprijatelj došao do njih. Užasni Čerkezi koji su palili i uništavali sve pred sobom, bili su mu u mislima sa najstrašnijim slikama.


• Nadalje, Blagoje priča kapetanu o jednom ratnom invalidu, koji je ostao bez noge i mora da prosi za milostinju kako bi preživeo. On krivi državu koja ostavlja svoje ratne invalide nezbrinute i zaboravljene. Kapetan pokušava da razuveri Blagoja kako država, na kraju, ipak neće prepustiti svoje ratne invalide takvoj sudbini.


• Rano ujutru stiže lađa, koju je prvo čuo kapetan i istrčao pred nju, dok je Blagoje još spavao. Kapetan na brodu ugleda svoju suprugu sa majkom i novorođenim detetom. Bio je jako srećan zbog toga, mada su mu sopštile da su ostali bez doma koji je zapaljen.


• Onda je kapetan ugledao ranjenog vojnika bez leve ruke i desne noge. Prišao mu je i upitao ga da li je on Blagojev sin. Vojnik je potvrdio da jeste a kapetan otišao i pozvao Blagoja.


• Kada je Blagoje video sina kako stoji na štaki, da je bez ruke i noge, gore nego onaj ratni invalid o kome je pričao kapetanu, odmah se onesvestio. Nakon što su ga povratili svesti, on ustane, zagrli sina i reče:
  Hvala bogu, samo kad si živ! Sve će opet dobro biti. Ovo — on rukom napipa štaku — ovo će narod pozlatiti. Je li tako, braćo?


• Okupljeni putnici počeli su da sakupljaju novac, razne dragocene stvari i poklanjaju Blagojevom sinu. Dobio je lepe vrednosti ali umesto da se oseća srećnim zbog toga, po prvi put se osetio bogaljem i prosjakom i zaplakao.


• Blagoje je pokušao ponovo ga ohrabriti rečima:
  -Ama je li ti ja kažem da će to sve narod pozlatiti?
  Onda je i sam shvatio celu nesreću i on zaplakao.


• Narod je neko vreme pomagao Blagojevom sinu ali kasnije sve ređe. Blagoje je još donekle govorio: „Sve će to narod pozlatiti!” Posle je okrenuo na: „Sve će to tebi bog platiti!” Na posletku se propio i ubrzo umro.


• Kapetan koji je u ratu bio materijalno oštećen, uspeo je da sagradi novu kuću, u kojoj je živeo srećan sa suprugom i sinom. Blagojev sin, koji nije mogao nadoknaditi svoj gubitak, ostao je da prima izdržavanja iz invalidskog fonda i prosi!