ZAPISI IZ PODZEMLJA

NEW GAME

INDEX

AUDIO KNJIGE

BIBLIOTEKA

LITERATURA

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

ANALIZA LEKTIRE

"Zapisi iz podzemlja" Fjodora Mihajloviča Dostojevskog jedno su od najznačajnijih dela ruske književnosti i preteča modernog psihološkog romana. Delo je napisano u obliku ispovesti neimenovanog pripovedača koji sebe naziva čovekom iz podzemlja. Glavni junak je usamljen, ogorčen, preterano samosvestan i stalno preispituje sebe i svoje postupke. On se suprotstavlja ideji da se čovek uvek ponaša racionalno i u skladu sa sopstvenim interesom. Prema njegovom mišljenju, čovek ponekad namerno bira ono što mu šteti samo da bi dokazao da je slobodan. Dostojevski kroz njegovu ispovest istražuje teme slobodne volje, razuma, usamljenosti, ponosa, krivice i nemogućnosti čoveka da pronađe svoje mesto u društvu. Posebno je značajan sukob između čovekove želje za slobodom i potrebe da bude prihvaćen od drugih ljudi. Drugi deo dela prikazuje događaje iz prošlosti glavnog junaka i pokazuje kako njegova unutrašnja nesigurnost utiče na njegove odnose sa drugim ljudima. Njegov susret sa Lizom otkriva da, uprkos njegovoj ogorčenosti i zatvorenosti, u njemu postoji potreba za bliskošću i ljubavlju. Međutim, kada mu se pruži mogućnost da ostvari iskren odnos, njegov ponos, strah i osećaj manje vrednosti dovode do njegovog destruktivnog ponašanja. Delo je napisano izrazito psihološki i više se bavi unutrašnjim stanjem junaka nego spoljašnjim događajima. Čovek iz podzemlja istovremeno želi da bude blizak ljudima i odbija njihovu blizinu, čime postaje zarobljen u sopstvenoj izolaciji. Dostojevski pokazuje da preterano analiziranje sebe i sveta može čoveka da udalji od stvarnog života. „Zapisi iz podzemlja“ zato predstavljaju snažnu analizu ljudske prirode i unutrašnjih sukoba koji nastaju kada razum, ponos, sloboda i potreba za ljubavlju dođu u sukob.

Odabrane misli

„Ja sam bolestan čovek... Ja sam zao čovek. Neprivlačan sam čovek.“

„Čovek je ponekad, i to veoma rado, spreman da postupi protiv sopstvenog interesa, samo da bi imao pravo da želi ono što želi i da ne bude obavezan da želi samo ono što mu je korisno.“

„Previše smo se odvojili od stvarnog života da bismo ponekad mogli da ga razumemo.“

UKRATKO PREPRIČANA LEKTIRA

Pripovedač dela je neimenovani čovek koji živi povučeno i gotovo potpuno izolovano od društva. On sebe naziva „čovekom iz podzemlja“ i odmah na početku priznaje da je bolestan, zao i neprijatan čovek.
On se obraća zamišljenom čitaocu i počinje da govori o sebi, svom karakteru i svom odnosu prema svetu. Njegova ispovest nije obična autobiografija, već niz razmišljanja o čoveku, društvu, slobodi i ljudskoj prirodi.
Čovek iz podzemlja smatra da je preterano svestan samog sebe i da upravo zbog toga ne uspeva normalno da živi. Dok drugi ljudi jednostavno deluju, on neprestano analizira svoje postupke, motive i osećanja.
On se protivi uverenju da će ljudi, ako im se pokaže šta je korisno i racionalno, uvek izabrati ono što im koristi. Smatra da čovek ima potrebu da pokaže svoju slobodu čak i onda kada zna da će mu njegov izbor doneti štetu.
Prema njegovom mišljenju, čovek može namerno da postupi nerazumno samo zato što želi da dokaže da nije mašina koja automatski sledi pravila koristi i logike.
Pripovedač zatim govori o svom životu i otkriva da je nekada radio kao činovnik u državnoj službi. Iako je imao veoma skroman položaj, bio je izuzetno osetljiv na mišljenje drugih ljudi.
Njegova preterana samosvest dovodila ga je u neprijatne situacije. Često je zamišljao da ga drugi ljudi ponižavaju, preziru ili smatraju beznačajnim, iako za to često nije imao stva
Vremenom je postajao sve usamljeniji. Umesto da rešava svoje probleme, povlačio se u sebe, stvarao zamišljene sukobe i provodio mnogo vremena razmišljajući o tome kako ga drugi ljudi doživljavaju.
U drugom delu dela pripovedač se vraća u period svoje mladosti i opisuje događaj koji je snažno uticao na njegovo sećanje i njegov odnos prema drugim ljudima.
Jednog dana susreo je bivšeg školskog druga, Zverkova, koji je bio samouveren i društveno uspešan. Čovek iz podzemlja osećao je prema njemu mešavinu zavisti, prezira i želje da mu se dokaže.
Kada je saznao da Zverkov odlazi na oproštajnu večeru sa prijateljima pre odlaska iz grada, odlučio je da se pozove na večeru iako nije bio posebno pozvan.
Već unapred je zamišljao različite načine na koje će se ponašati i kako će ostaviti utisak na društvo. U njegovoj glavi večera je postajala velika prilika da povrati dostojanstvo i pokaže svoju vrednost.
Međutim, kada se pojavio među ostalim gostima, osećao se neprijatno i poniženo. Ostali su uglavnom nastavili razgovor i zabavu, dok je on sve njihove postupke doživljavao kao namerno ponižavanje.
Njegova nesigurnost postajala je sve veća i zbog toga je pokušavao da privuče pažnju i dokaže da nije beznačajan. Njegovo ponašanje je, međutim, imalo suprotan efekat.
Posle večere pokušava da prati ostale i pridruži im se u njihovom izlasku. U njegovom ponašanju vidi se snažna potreba da bude prihvaćen, ali istovremeno i nesposobnost da se ponaša prirodno i opušteno.
Ubrzo dolazi u kontakt sa Lizerom, mladom prostitutkom koju upoznaje u javnoj kući. Umesto da njihov susret ostane samo prolazna epizoda, on počinje da razmišlja o njenom životu i pokušava da je ubedi da napusti takav način života.
Čovek iz podzemlja joj govori o budućnosti koja je očekuje ukoliko nastavi da živi kao prostitutka. Njegove reči deluju kao moralno predavanje, ali istovremeno otkrivaju njegovu potrebu da se oseti važnim i nadmoćnim.
On Lizi daje svoju adresu i govori joj da može da ga potraži ukoliko odluči da promeni život.
Kasnije se vraća u svoj stan i počinje da strahuje da bi Liza zaista mogla da dođe. Umesto da se raduje mogućnosti da nekome pomogne, on postaje uznemiren jer ne zna kako bi se ponašao pred njom.
Liza ipak dolazi kod njega. Njena poseta predstavlja trenutak u kojem čovek iz podzemlja dobija stvarnu priliku za ljudsku bliskost i iskren odnos.
Umesto da prihvati tu priliku, on se oseća poniženo i izloženo. Posebno mu smeta što ga Liza vidi u siromašnom i neurednom stanu i što može da primeti njegove slabosti.
Njegova potreba za ljubavlju i poštovanjem sudara se sa njegovim ponosom. Zbog toga počinje da se prema Lizi ponaša grubo i neprijatno.
Liza pokazuje saosećanje prema njemu, ali on to ne može da prihvati bez osećaja poniženja. Njegova nesigurnost prerasta u agresivnost, jer pokušava da ponovo uspostavi osećaj nadmoći.
U jednom trenutku on čak koristi novac kako bi povredio Lizu i pokazao da između njih postoji neravnopravan odnos. Međutim, čim ostane sam, shvata koliko je njegov postupak bio ponižavajući i za nju i za njega.
Liza na kraju odlazi, a čovek iz podzemlja ostaje sam sa svojim mislima. On zna da je odbio osobu koja mu je ponudila iskrenu bliskost.
Delo se završava njegovim ponovnim povlačenjem u sopstveno „podzemlje“. On nastavlja da razmišlja, analizira i opravdava svoje postupke, ali ne uspeva da pronađe izlaz iz kruga usamljenosti i samouništenja.
Na kraju postaje jasno da njegovo "podzemlje" nije samo fizička izolacija od društva, već stanje duha u kojem čovek postaje zarobljen u sopstvenim mislima, ponosu, strahu i ogorčenosti.